U danima kada vaskolika svetska civilizacija tradicionalno tumara hodnicima postpraznične depresije, bavimo se novom omiljenom disciplinom savremenog društva – sumiranjem. A domaća (n)ovogodišnja konkurencija – veća od života! Od najnovijih izjava sa samog vrha kulturne elite koje akrobatski balansiraju na ivici smisla, do muzičkih ostvarenja koja ozbiljno zadiru u paranormalno – kakvim smo zatečeni u fotofinišu upokojene 2011. Taman kada su i optimisti među nama poverovali da smo kolektivno aterirali na samo dno, najuporniji su uzorali prvu brazdu. Ostaje samo da navijamo za istinitost naučne teze o zakrivljenosti svemira – možda se tako, u linearnoj budućnosti, pridružimo nekim srećnijim narodima na površini. Zbunjeni? Polako, tek ćete biti.
Posrnuli domaći establišment kao izvor posebnih emocija na stranu – čini mi se da je godinu dana starija (ne nužno i mudrija) Srbija opasana zidom iluzija već tradicionalno nespremno proklizala u godinu nove rezignacije nad svakodnevnim izazovima. Još je jedan panonski mornar davno primetio da ovde “caruje virus apatije”. Hm, apatija je čudna zverka, ali u našoj nedavno demokratizovanoj zemlji i u narodu maltene dezorijentisanom naprasnim dijapazonom koliko-toliko suvislih izbora, apatija se odomaćila i postala prepoznatljiv brend.
Sa improvizovanih privatnih bina višemilionskog geta u koncentričnim krugovima godinama se širi reciklirana glomazna retorika malih ljudi: sistem vrednosti niveliše genija i idiota, sistem vrednosti uvek favorizuje Onog Koji Nisam Ja, sistem vrednosti je ogrezao u materijalizam i gazi sve granice ljudskosti. Odgovornost je ovde postala nepristojna reč, lansirana u orbitu prostorno i vremenski. Na svakom ćošku vokalni solisti nostalgično uzdišu za nekim fantomskim vremenima kada je život bio “kao san”, ukoliko bi ga čovek – uzimajući u obzir okolnosti – imao, formalno i statistički. Grlati glasnogovornici nacije neretko uspevaju da u meni rečima kao olovom pogase sva svetla i učine da se osetim kao opkoljena zidovima strave i agonije.
U društvu koje nepopravljivo neguje kulturu gorostasne Žrtve, kolektivna krivica je zapravo samo impresivan broj pojedinačnih. Ali sindrom kolektivne krivice ustupio je izgleda mesto kolektivnom besvesnom – tako pasionirani konzumenti Prve srpske ružičaste srećne televizije i sličnih sadržaja, brižljivo negujući svoje slepilo posrću trezni, bezvredni i neupotrebljivi. Društvo, gde svaki vlasnik lične karte ima potrebu da pesnicom izrazi svoj frustrirani neslagajući stav, a svako ko je podigao glas nezadovoljstva oseća da je obukao pancir protiv svake odgovornosti – nezadrživo gravitira u rikverc, zaraženo besnilom apatije. Zaista, prosečan Balkanac skončaće ruku uprtih u nebo umesto prema grani koja mu se nadvija nad glavom dok ošamućen čuči u ambisu. Njegova ambicija seže taman dotle da perfektno ovlada umetnošću sastavljanja kraja s krajem. Šampioni preživljavanja okupljaju se potom na virtuelnim deponijama neumorno vodeći večitu “borbu za bolje sutra” – zvučno, ali deklarativno.
"Usuditi se: to je cena napretka" – Viktor Igo
Neki ljudi su mladi i samo to, a neki nisu mladi i ništa više – no izgleda da su neki životi jednostavno stvoreni da budu protraćeni. Ipak, otrežnjenje po pravilu naiđe kada shvatiš da te iz ogledala odavno vreba neki daleko stariji Ti, a tvoja lična Galerija životnih pokušaja ne može da se pohvali bogatim asortimanom. Možda je vreme za hazarderske iskorake. Zato što se život dešava ovde i sada. Ne od sutra, ne od Nove godine, ne posle… Specijalizacije i posla iz snova. Ovde je. I ako samo trepneš – sve ćeš propustiti. A uspeh? Za uspehom uzalud tragaš, jer on sam pronalazi ljude koji ga zaslužuju.
Hristina Stojiljković je student Fakulteta političkih nauka i racionalna plavuša koja se u životu vodi principom dostojanstva po svaku cenu, dok razočaranja krije u senci blistavog osmeha. Prezir koji oseća prema bahatosti preti da se pretvori u patologiju. Nikada se neće odreći ambicija i ženstvenosti na vrtoglavim četrnaesticama.
