U ćutanju je nesporazum, egoizam, nesigurnost i samoća. Naravno, svako ima svoje momente kada mu jednostavno nije do priče. Razmišlja, sanjari i lepo mu je u svom svetu, nema potrebe da ga deli sa bilo kim. Ipak, pre ili kasnije poželeće da nekome prepriča neki događaj iz svog života. On može biti važan ili apsolutno nebitan, ali poželeće da ga podeli s nekim – to je normalno i čini nas srećnim. Prednost ovog vremena jeste u tome što smo mnogo otvoreniji i bliži od naših starih, delimo stvari koje ljudi nekada nisu smeli ni da pomisle da kažu. To mi se sviđa, ja sam za otvorenost, za to da svako bude ono što jeste, da bude prirodan. Ne može se to biti sa svima, naravno, ali sa određenim brojem ljudi svakako može.
Nesporazum. Nastaje, kao što mu samo ime kaže, ako ne zbog ćutanja, onda zbog lošeg sporazumevanja. Ako ćutimo, očekujemo da će se onaj kome je stalo do nas potruditi da nas razume i da će, ako nas je zaista vredan, u tome i uspeti. Nije tako! Ljudi, bar oni koje ja znam, nemaju sposobnost čitanja misli i ako ćutite, stvari mogu otići u dva smera: prvi, da pomisle da vam nije stalo, okrenu se i odu; i drugi, da pokušaju da vas razumeju i nenamerno, urade to na pogrešan način. Testirajući ljude, vi ih u stvari terate od sebe. Niti hoćemo da pričamo, niti umemo, a posledice mogu biti katastrofalne. Je li to ta sigurnost, koju svi toliko žele i hvale?
Egoizam. Postoji u svakome od nas, manje ili više. U meni takođe. To je ono kad nećemo prvi da se obratimo nekome “iz principa”. Svaki put kada odbijete da pričate sa nekim iz inata, setite se da je to čisto samoljublje. Neki nemaju ništa protiv samoljublja, u tom slučaju u redu, ali ja vam kažem – pređite preko toga što tako olako nazivate ponosom i život će biti mnogo jednostavniji.
Nesigurnost. Najnormalnija stvar, ko se bar jednom u životu nije osetio nesigurnim i ranjivim? U ovom slučaju čak mogu razumeti ćutanje, ali ga i dalje ne mogu opravdati. Plašimo se reakcije koju ćemo izazvati ako progovorimo – ali zašto? Odgovori zavise od nas, kao i od osobe čije se reakcije plašimo, od situacije i od još gomile stvari. Kada se sledeći put budete uplašili razgovora, razmislite zašto se plašite i da li uopšte ima potrebe za tim. Razmislite šta je najgore što može da se desi ako se suočite sa strahom, a šta ako prećutite, pa uporedite.
Samoća. Najveći problem modernog društva. Svi je se plašimo, a svima nam je u određenim trenucima neophodna. Neki ljudi su od detinjstva naučeni da ne govore ono što misle jer će drugi to iskoristiti protiv njih. Nije netačno, ali umesto toga trebalo ih je naučiti kako da se bore protiv takvih ljudi. Neki kažu “bolje sprečiti nego lečiti”. Pa nije baš tako. Sprečavanjem se možda štitimo od nekih negativnih događaja, ali isto tako zatvaramo vrata i mnogim lepim stvarima koje bi se mogle desiti nekada. Lečenjem pak postajemo imuni na sve slične udare u budućnosti.
Bila jednom jedna devojčica koja je za rođendan od roditelja dobila prelepe rolere koje je dugo želela. Zaista su bili divni i njoj je bilo žao da ih vozi da ih ne bi ogrebala ili isprljala. Čuvala ih je u svojoj sobi i često bi samo sedela, gledala ih i divila im se. Jednog dana je odlučila da ih provoza sa tatom na šetalištu pored reke. Pokušala je da ih obuje, ali nije mogla – roleri su joj omanjali.
Hoću da kažem da su sve velike stvari u životu vredne rizika i da je bolje kajati se zato što ste nešto uradili, nego zato što niste. Prazan život je protraćen život. Ljudi ga upotpunjuju ako im damo šansu, a šanse se ćutanjem ne pružaju.
Teodora Orestijević je srednjoškolka koja uvek kasni, podsetnik i planer piše po dlanovima i retko skida osmeh sa lica. Obožava mirise, sove i nebo. Ljude ne razume ali ih voli, one voljive možda i previše. Razmišljač, skupljač mudrih misli, pisač, ako ikada pobedi vreme, možda i knjigopisač!
