Jutros su me u tramvaju opet drpali neki klinci. Prorade im hormoni, i onda namerno ulaze u vozila u kojima je najveća gužva, i koriste situaciju da se češu o bilo koju žensku do koje uspeju da se proguraju.
Kasnije je radnica u pekari uspela da mi proda bajatu kiflu, a telefon mi je ispao iz ruke i skotrljao se preko 20 i nešto stepenika, na kraju se razdvojivši na pet nemogućih delova. Šef je bio posebno nadrkan jer sinoć nije opštio sa ženom, pa je rešio da ceo dan opšti sa mnom preko telefonske linije, izmišljajući šta bi sve trebalo da uradim. I na kraju, zaglavila sam pogrešan ključ u bravi ulaznih vrata od stana, pa sad sedim u hodniku i čekam gospodina bravara da dođe i reši stvar. Uglavnom, ovo je jedan od onih “divnih dana” kada ne mogu da se otmem utisku da bi sve bilo mnogo lepše da se moji roditelji nikada nisu ni upoznali.
Zovem se Nina, i u najlepšim sam godinama. Nisam ni suviše mlada, a nisam ni stara, nego baš onako, zlatna sredina. Četvrta decenija je definitivno najbolji period života svake žene!
Završila sam arheologiju, ali sticajem okolnosti radim u jednoj stranoj banci kao sekretarica celog jebenog odeljenja. Menadžer za telefonske pozive i poštu, tako otprilike ispada kad prevedem naziv svog radnog mesta na prost i razumljiv srpski jezik. I tako, umesto da otkopavam kosti nekih frajera posejanih pre Bog te pita koliko hiljada godina, ja svakog radnog dana od devet ujutru do pet poslepodne prosleđujem telefonske pozive, razvrstavam poštu, smeškam se i očijukam po potrebi, za platu dovoljno visoku da psihički podnesem sve to. Nije baš posao iz mojih snova, ali ne bi bilo pošteno da se sad žalim.
Moj najnoviji emotivni status – slobodna i teško osvojiva. Nije baš da mi se ne može ni prići, ali kad su muškarci u pitanju, odlučila sam da postavim visoke kriterijume. Razlog svemu tome je moj doskorašnji dečko, Nebojša. Bili smo u vezi skoro tri cele godine, i uglavnom je sve bilo ok, dok nismo počeli da živimo zajedno. Ubedio me je da se doselim u njegov stan, da živimo zajedno u divljačkoj vanbračnoj zajednici. Tada sam otkrila sve njegove mračne strane. Uvek je spavao u vunenim čarapama, zdravlja radi, pričao je da sve moguće bolesti kreću baš od nogu. U kupatilu je provodio duplo više vremena od mene, zube je prao po pola sata! Bilo je tu još koječega sumanutog, ali najgori je bio u krevetu. Tražio je od mene da ga tokom seksa oslovljavam po nadimku iz detinjstva kojim ga je zvala njegova mama. To je bilo previše za mene. Jednog jutra, spakovala sam se, napisala mu jedno kratko, ali krajnje jasno oproštajno pismo, i vratila se u svoj minijaturni devojački stan na Vračaru. Jebi ga, Nebojša, da si bio normalan, možda bih ti na kraju rodila i neko dete. Ovako, tepaj samom sebi u kupatilu.
Međutim, moje iskustvo sa Nebojšom imalo je svojih dobrih strana. Shvatila sam da treba više da cenim sebe i da počnem da lajem i ujedam čim osetim neku bitangu u svojoj blizini. U takvim situacijama ponašam se kao pitbul terijer. Umem dobro da ujedem, i metaforički, a i bukvalno. Nije da se čuvam za nekog princa, ali nadam se da će se barem pojaviti neko normalan, neko malo normalniji od ostalih. Do tada – bolje ništa, nego išta!
Napolju je počelo da se smrkava. Valjda će majstor brzo doći i pustiti me u moju kutijicu od stana. Sutra je novi dan, a nadam se i srećniji za mene od današnjeg.
Sutra je novi dan, nadam se bolji od današnjeg
Alarm koji odzvanja iz suprotnog ugla sobe moj je najnoviji patent za efikasno jutarnje buđenje. Uveče ostavljam telefon što je moguće dalje od kreveta, kako bih ujutru morala da ustanem da ga isključim. To je mnogo sigurnije nego da ga držim pored sebe, nadohvat ruke koja bi ga refleksno mogla isključiti, pružajući mi tako još malo vremena da odspavam i zakasnim na posao.
Kašičica meda i čaša hladnog mleka za doručak, mlak tuš i oblačenje na brzinu. Opet kasnim. Nije mi toliko zbog posla, koliko zbog misterioznog gospodina X koga svakog jutra viđam na tramvajskoj stanici. On je uvek tačan, i sigurno je već odavno uhvatio svoj prevoz. Baš šteta što ga danas neću videti. Pričaću vam više o njemu drugom prilikom.
Stiže i moj sumorni zeleni tramvaj. Ulazim, i već posle 15 sekundi moram širom da otvorim prozor. Matorac pored mene počinje da cokće, hteo bi da zatvorim prozor jer mu promaja duva u lice. E, pa, ne može! Kad se budeš okupao i kad uđeš u tramvaj kao čovek, a ne kao stoka, onda će i prozor moći da ostane zatvoren. Ovako, bolje ćuti da te ne bih izgurala kroz prozorče napolje.
Posle pola sata vožnje, stižem na glupi Novi Beograd. Gledam na sat – kasnim 17 minuta. Stanica je blizu zgrade banke u kojoj radim, ne moram mnogo da pešačim.
Stanković je već ispred ulaza, fućka svoje smrdljive cigarete. Visok je preko dva metra, suvonjav, sa gomilom bubuljica i koječega po licu. Dosadan je, prost, glupo se oblači i još gluplje priča.
– Koleginice, jesi li se ponovo uspavala? Unutra se već raspituju za tebe, bolje požuri. Daj da ti pomognem.
A, ne, nećeš. Znam taj fazon, sad ćeš kao da mi priđeš sa leđa, i ispružićeš ruke da mi skineš mantil, i kao slučajno ćeš da mi šakama očešeš grudi. Hvala ti, ja mantil skidam sama.
– Stankoviću, okani me se, rekla sam ti to već mnogo puta.
Razočarao se malo. Kao da je on rešio da mi pruži šansu, a ja sve uprskala.
– Čemu toliko nepoverenje i tolika okrutnost. Ne izgledaš lepo kad se ljutiš na mene, Nina, bolje budi malo kooperativnija. Ne znam šta bi nam falilo da jednom posle posla odemo na piće. Evo, na primer, možemo danas. Ja sam slobodan. Posle bismo mogli i do mene, pustio bih te da prenoćiš, pa sutra da idemo zajedno na posao.
Mrzim kad mi dan počne ovako, ali previše je idiota na ovom svetu da bi moglo biti drugačije.
– Slušaj, nemam baš vremena za ćaskanje, pa ću ti ukratko reći šta bi nam falilo. Verovatno nemaš mnogo iskustva sa ženama, ali redovno gledaš porniće, i misliš da sve znaš, samo ti treba neka koja će ti dati priliku da se pokažeš. Ja sam skeptik po prirodi, a što se konkretno tebe tiče, uopšte nisam ubeđena da bih se dobro provela sa tobom. Štaviše, verujem da bi mi bilo grozno. A pošto ne bi mogao da me zadovoljiš u bilo kom smislu, ja bih postala još veća isfrustrirana kučka nego što sam sada i svima bih ispričala kakvo si govno od muškarca, a to ti se ne bi isplatilo. Zato, zaboravi sve to što si isplanirao. Možda imaš dovoljno godina, ali ja mislim da ti još uvek fali mnogo toga da bi sebe mogao da nazoveš muškarcem, a najviše ti fali ono čime se najviše hvališ. Veruj mi da ne želim da vidim tvoju pišu, a ni ti ne želiš da mi je pokažeš.
Okrećem se i hvatam se za vrata. Kasnim dodatna dva minuta zbog njega.
– Kajaćeš se, koleginice. Setićeš me se kad ti sve kombinacije propadnu, ali tad će biti kasno. Kose ćeš za mnom da čupaš jednog dana!
Ne odgovaram! Nemam više ni sekunde za tebe, Stankoviću. Možda ti eventualno pošaljem neki uvojak od kose, nekad, kad se budem čupala zbog tebe. Tome uvek možeš da se nadaš.
Nina ima previše godina da bi bila devojka, ali premalo da bi bila žena, zato sebe smatra damom u najlepšim godinama. Psuje, grebe, namiguje, pravi se fina – prilagođava se svakoj situaciji. Veruje da je bolje nemati ništa, nego imati bilo šta.
