Neke moje drugarice imaju čudna shvatanja kada je ljubav u pitanju. Jedna, na primer, platonski voli sve muškarce, ali im ne veruje i ne podnosi ih u svojoj blizini, i zato je na Facebooku “in a relationship” sa lažnim profilom koji je sama napravila. Pronašla je fotku nekog zgodnog momka na internetu i iskoristila je za sliku na profilu, i sama je upisala lične podatke svog dečka lažnjaka. Skoro svaki dan javno razmenjuje lepe reči sama sa sobom. Pardon, sa svojim “dečkom”. Igra ima smisla, jer je cela online publika postala ljubomorna na tu bajnu ljubav.
Druga je u pravoj vezi, koju je praktično ugovorila sa nekim tipom. Nije bilo ni “r” od romantike, niti “l” od leptirića u “s” od stomaka. Samo su jednog dana izašli zajedno i dogovorili se da budu u vezi. Jeste da su se poznavali neko vreme, nisu baš tek tako ušli u vezu, ali svejedno, ipak je to bila stvar njihove odluke a ne emocija. Kažu da se danas u 21. veku to tako radi, jer nema se vremena za udvaranje, osvajanje i tome slično. Romantika je za klince, da se zanose i igraju prinčeva i princeza. Zreli ljudi se nađu, pa se dogovore, donesu odluku da će i kako će da se vole. Veze ne zasnivaju na emocijama, već na međusobnim kompromisima, ustupcima i drugim glupostima. Emocije su kvarljive, a poznato je da dogovor čak i kuću gradi, pa kako ne bi jednu vezu.
Nekada su se devojke trudile da ostanu ženstvene, a danas bi htele da žive kao muškarci
Kada sam bila mlađa, lepo su mi govorili da ne čitam toliko poeziju i ljubavne romane, da ne bih umislila da je to sve moguće i u realnom životu. Šta uopšte znači to “realan život”? Je l’ to neki izgovor za otužnu stvarnost koja je takva zato što nemamo dovoljno želje i hrabrosti da je učinimo lepšom i srećnijom? Ja ne želim da pravim kompromise što se mog shvatanja ljubavi tiče. Hoću ono što sam izmaštala za sebe dok sam čitala sve te romane i pesme – jednog emocijama bogatog muškarca, stoprocentnog romantika. Neki mi kažu da su takvi muškarci izumrli u trenutku kada u njihovoj okolini više nije bilo nijedne prave dame. Možda bi se i danas našao neko da devojci poljubi ruku, kada joj ruka ne bi mirisala na duvanski dim. Ranije su se devojke trudile da ostanu devojke i da neguju svoju ženstvenost, a danas po ponašanju sve više liče na muškarce.
Kao što rekoh, 21. vek je, pa nema više ni ljubavnih sastanaka. Sad ljudi idu na “dejt”. Teoretski, “dejt” je isto ono što je nekada davno bio ljubavni sastanak, samo što se sada sve odvija mnogo brže. Nekad je momak morao dušu da ispljune dok ne osvoji devojačko srce, a vreme utrošeno na udvaranje merilo se neprospavanim noćima, ispisanim i izrecitovanim stihovima, poklonjenim ružama. Danas kad dvoje izađu na “dejt” znaju da su im sve mogućnosti otvorene, mogu i odmah da se po’vataju. Kakvo crno osvajanje srca, kad svi znaju da srce nema veze sa ljubavlju, već samo pumpa krv kroz organizam. Umesto toga, bitno je da na kraju večeri muški polni organ završi u ženskom, i to je cela ljubavna filozofija.
Kako god, ja sam odlučila da ću da teram po svome. Želim da sretnem osvajača (srca, a ne vagine), koji neće žaliti vremena i strpljivo će me zavoditi. Nekoga ko će pronaći mene i pozvati me na ljubavni sastanak, ne na dejt.
Prethodne tekstove iz serijala “U društvu sa Ninom” možete pročitati ovde.
Nina ima previše godina da bi bila devojka, ali premalo da bi bila žena, zato sebe smatra damom u najlepšim godinama. Psuje, grebe, namiguje, pravi se fina – prilagođava se svakoj situaciji. Veruje da je bolje nemati ništa, nego imati bilo šta.
