Dok sam se sinoć vraćala kući posle još jednog neuspelog dejta, razmišljala sam o tome kako ljudi često pričaju koliko su ljubavi imali u životu. Neko kaže da je imao tri, pa mu se svi smeju, jer je to, kao, malo. Neko drugi kaže da je imao stotinu, i svi mu se dive, jer “on baš zna da voli”! Ja bih to pre shvatila kao stotinu neuspelih pokušaja da se doživi ljubav.
S vremena na vreme pojavi se neka šansa, pomisliš da bi to možda moglo biti ono pravo, pa te obuzme onaj fenomenalan osećaj i lansira te na sedmo nebo. Na sedmom nebu je super, jer si dovoljno iznad realnosti da bi ti bilo šta kvarilo doživljaj. Ubeđen si da sva božanska bića zadužena za resor ljubavi rade za tebe. Otrov sa Amorove strele truje ti krv i muti svest. Da, ta strela jeste premazana ljubavnim otrovom, ali ne prima se jednako na svako srce. Ipak, kakvo god dejstvo imale, sve strele prave iste rane, koje počinju da bole tek kada opojan uticaj otrova prođe. Tada ispadaš iz sedla i padaš licem u blato. Nije ti baš jasno šta se desilo, ali pre ili kasnije odlučiš da zaboraviš. Taman što si sebi zakrpio rane, pred očima ti se pojavi nova udica koju treba da zagrizeš. Retko ko će propustiti novu priliku, bez obzira na prethodna iskustva. Najgora stvar koja može da mu se desi jeste da ponovo završi u blatu, a već se valjao u njemu toliko puta da još jedan pad neće predstavljati ništa naročito.
