Scena iz autobusa. Četvrtak veče, negde oko deset. U raspadnutom zglobnom vozilu gradskog prevoza klacka se nas petnaestak putnika. Ja sedim u prednjem delu. Baterija na telefonu mi je crkla, ne mogu ni da slušam muziku ni da čačkam po njemu, da prekratim vreme. Klackam se na poluodvaljenom sedištu i blejim okolo. Svi su se raštrkali po busu daleko jedni od drugih, svako gleda kroz svoj prozor, razmišlja o svom malom životu. Na suprotnoj strani od mene sedi klinac od nekih 13-14 godina, lepo doteran, sa nečim uvijenim u ukrasni crveni papir.
Na zadnja vrata ulaze mladić i devojka, sedaju na jedno od onih sedišta za dvoje. Doduše, nije baš da sedaju, jer je on nju maltene gurnuo do prozora, a onda fino smestio svoju guzicu pored nje. U početku nešto razgovaraju, a onda on počinje sve glasnije da viče na nju. Počinje da maše rukama njoj ispred lica, da psuje. Njegov besni glas odzvanja kroz ceo autobus, ali to izgleda nikoga ne dotiče, čak ni raspojasanog policajca koji ćaska sa vozačem o fudbalu.
Najednom je momak udario pesnicom o prozorsko staklo i ja više nisam mogla to mirno da gledam. Ustala sam i otišla do policajca koji je glasno pričao sa vozačem i smejao se.
