Odlučila sam da se u što skorijoj budućnosti preselim na Mars, jer cenim da tamo nema psećih govana kao što ih ima po beogradskim ulicama. Ponekad mi stvarno dođe da se kandidujem za gradonačelnika samo da bih mogla da nateram svakog imbecilnog vlasnika psa da pojede sve što je njegov najbolji prijatelj istovario nasred trotoara.
Ivona, moja najbolja drugarica, javila mi se sinoć sa Kopaonika. Tamo je sa vlasnikom firme u kojoj radi, na poslovnom putu. Ugovaraju neki veliki posao, pa je njeno prisustvo neophodno. Otkad nju vodi na poslovne sastanke i putovanja, raste mu i profit i sve ostalo.
Što da glumim časnu sestru, kad se zamonašila nisam?
Iz njene priče shvatila sam da je tip prava budala. Došao je iz neke selendre za koju se čak ne bi moglo reći ni da je vukojebina, jer je tolika zabit da je i vukovima ispod časti da se tamo jebu. No, kako god, on je odatle došao u Beograd da studira građevinu. Fakultet nikad nije završio, ali se građevinom dosta bavio, uglavnom sezonski. Kada mu je u zavičaju pomrla cela familija, rasprodao je tamo sve što je mogao da proda, i sa tom lovom ovde osnovao firmu za proizvodnju kanalizacionih cevi i nešto tome slično. Ivona se tu zaposlila kao sekretarica cele firme, nešto kao ovo što ja radim u banci. Odmah je ukapirala da je vlasnik firme slab na mlade ribe, i rešila da to iskoristi, kad joj se već pružila prilika. Toliko mu se umiljavala i ložila ga, da je za nekoliko meseci postala menadžer za odnose sa javnošću. Tu titulu je sama sebi smislila, ima najveću platu od svih zaposlenih, a ne radi bukvalno ništa. Realno, šta će firmi za proizvodnju kanalizacionih cevi odnosi sa javnošću? To nema pojma ni sam vlasnik firme, ali ćuti i plaća, jer pogled na takve noge kao što Ivona ima jednostavno mora debelo da se plati.
Ponekad pomislim kako bih i ja mogla da upotrebim Ivonine metode, ali moj šef je psihički sjeban tip muškarca. Totalna je suprotnost od onog glupog Stankovića. Da nije udaren u glavu, možda bi čak bio kul frajer, jer fizički izgleda sasvim solidno, za njegove godine čak bih rekla i odlično, ali samopouzdanje mu je nula, a pored toga je i konstantno isfrustriran, toliko da ni sam ne zna šta hoće. Često me odmerava kad se sretnemo na hodniku, i verujem da zavlači levu ruku u džep pantalona svaki put kad razgovara sa mnom telefonom, ali kladim se da bi se upišao od straha kad bih mu samo namignula u prolazu, a posle bi mi možda potpisao i otkaz.
Možda bi sad neko pomislio da smo Ivona i ja neke drolje koje bi sve uradile za veću platu i udobniji položaj na poslu, ali nije tako. Jedino što Ivona prima od svog šefa je odlična plata, i nikad ne bi primila ništa drugo od njega, čak i po cenu da izgubi sve, a i ja takođe. Ali što bismo se sad pravile fine, kad nam ceo muški rod svakodnevno stavlja do znanja šta je naš najveći kvalitet. Ako mi je već šef muškarac koji me ceni u zavisnosti od toga koliko visoko mu se digne kada pomisli na mene, što da glumim časnu sestru, kad se zamonašila nisam?
Nina ima previše godina da bi bila devojka, ali premalo da bi bila žena, zato sebe smatra damom u najlepšim godinama. Psuje, grebe, namiguje, pravi se fina – prilagođava se svakoj situaciji. Veruje da je bolje nemati ništa, nego imati bilo šta.
