Jedva sam ga ubedila da mi dozvoli da mu pomognem i otključam mu vrata. Govorio je kako ga je sramota od mene što gledam kako ne može da ga drži mirno i stavi ga gde treba. Mislio je na ključ, mada je uvek bio lascivno dvosmislen u svojim izjavama. Posle mi se zahvaljivao i nudio mi da uđem kod njega da mi da ono što svakoj devojci najviše treba.
Sledećeg jutra sedeo je na klupi prekoputa zgrade. Alkohol je izvetrio iz njega. U ruci je držao nabujalu crvenu ružu.
– Pa i nadala sam se da ćete me čekati ovde. Mogu da pričaju svašta loše o vama, ali za razliku od mnogih, bar umete da se izvinite kad treba.
Ustao je i krenuo mi u susret. Na licu je imao grimasu dečaka koji je loptom razbio nečiji prozor.
– Valjda će ova ruža moći da me iskupi u tvojim očima, Nina. Ti znaš da ja mnogo pričam kad sam pijan.
– Već sam zaboravila. Da je neko drugi u pitanju, iskopala bih mu oči posle svih onih izrečenih gadosti, ali vama ću da oprostim. Hvala za cvet.
– Molim, dobićeš ga i drugi put, ako ponovo zajebem. Izvini, mislio sam na cvet, ne na… Ma nema veze, bolje da ćutim.
Stvarno je oćutao trenutak ili dva.
– A je li, voliš li ti nekoga?
Sad je na mene došao red da pocrvenim.
– Pa, da budem iskrena, ne baš. Mislim, nije da ja neću, nego…
– Znaš, nije to lako. Voleti, to je najteži i najkomplikovaniji posao. Lakše je napraviti atomsku bombu i pobiti ceo svet, nego voleti jednu jedinu osobu, onako ljudski, kako treba. I kad osetiš ljubav, treba da znaš kako da je vodiš. Nije vođenje ljubavi isto što i jebanje. Mnogi se jebu ceo život, a da još nijednom nisu vodili ljubav. Samo što retko ko može to da razume. Slušam vas mlade kako pričate o ljubavi, a pojma nemate. Kao, ona legne i raširi noge, on se baci preko nje, i vode ljubav. Nije to baš tako. Ljubav se vodi svuda, a najmanje u krevetu, i najmanje se vodi polnim organima. Pravi ljubavnici se vole pogledima, rečima, uzdasima… Ali da ja ne serem više, zadržavam te, a ti žuriš na posao. Hteo sam samo da ti kažem da je ljubav jedna ozbiljna stvar i da se do nje ne dolazi lako, ako hoćeš da bude ono pravo.
– A jeste li vi doživeli tu pravu ljubav? Svi pričaju kako ste varali svoju suprugu dok je bila živa.
– Ma nisam je varao, znala je ona to. Ali, ja sam zapravo svojoj ženi veran celog života, pa i sada, i mrtvoj sam joj veran. Priznajem da je mnogo žena bilo na mom ku…, mislim, znaš već na čemu, ali je samo jedna žena bila, i jos uvek je, u mom srcu! To ti se kunem! Jer…
Zastao je da se nakašlje i pročisti grlo da bi mogao da odrecituje par svojih stihova.
“Jer moja je ljubav mrtva, sad mirno počiva u meni;
Ja sam živi grob i spomenik toj divnoj ženi;
Što za njom će srce moje polako venut’ u žalosti;
Sve dok vreme jednom ne uzme mi i život i kosti.”
Prethodne tekstove iz serijala “U društvu sa Ninom” možete pročitati ovde.
Nina ima previše godina da bi bila devojka, ali premalo da bi bila žena, zato sebe smatra damom u najlepšim godinama. Psuje, grebe, namiguje, pravi se fina – prilagođava se svakoj situaciji. Veruje da je bolje nemati ništa, nego imati bilo šta.
