Od literature do bulevarske štampe, od mitologije do šoubiznisa – spoj starije žene i mlađeg muškarca je beskrajno intrigantan. Dok se njeni motivi da se upusti u takvu aferu uzimaju zdravo za gotovo, njegovi razlozi nikada nisu do kraja jasni. Svaka ljubavna priča je na svoj način neponovljiva, a veze ove vrste vrlo često su fatalne!
Prva asocijacija na ovu intrigantnu temu jesu holivudski “celebrity” magazini i u njima sigurno mesto sačuvano za fatalne glumice u godinama i njihove mlade saputnike. Tipična slika: filmska zvezda koja se “sjajno drži” uprkos tome je što je zagazila u petu ili šestu deceniju, savršeno doterana (u prevodu – sa svim prerogativima moći, u prvom redu – finansijske) i momak u srednjim dvadesetim: prelep, preplanuo, prepoželjan. Ona je čedo – da izbegnemo reč “proizvod” – estetske hirurgije, a on fitnes centara i nutricionistčkih priručnika. Njihova ljubav je čista sintetika, unosan sporazum koji donosi dobit i jednoj i drugoj strani. Prvakinje u ovom sportu svojevremeno su bile Džoan Kolins (Joan Colins), najfatalnija junakinja svih sapunica ikada snimljenih, zatim Elizabet Tejlor (Elizabeth Taylor), koju su mladići pratili i kada je njena lepota postala mit prohujalih vremena, a ona sama ozbiljan zavisnik od alkohola i tableta. Ali, ako ostavimo slavne parove po strani, pitanje jeste: u čemu je tajna privlačnosti između starijih žena i mlađih muškaraca koji se jednostavno zaljubljuju jedni u druge bez ikakvih skrivenih namera?
Njoj takav odnos vraća osećaj mladosti i poželjnosti, ali šta je to što za njega predstavlja izazov? Odgovor se najverovatnije krije u samoj reči. Zrela žena je “igrač” koji zahteva dostojnog protivnika. Njena lepota je u isti mah ogledalo iskustva, stila, samosvesti, karaktera. Takve ljubavi su obično burne, prepune strasti, nezaboravne. Siguran ishod nije zagarantovan i u ovoj vrsti “kombinacija” nezahvalno je prognozirati bilo šta. Izvesno je sve osim ravnodušnosti. Psihološka tirada o tome da muškarci koji su skloni ovom tipu “avantura” na taj način otkrivaju svoju prekomernu vezanost za majku – najobičniji je kliše.
Balansirasnje odnosa i uloge koje u njegovim okvirima preuzimaju, druga je tema. Ja verujem u ovu vrstu strasti i razumem potencijalnu fatalnost takve ljubavi. Bez obzira na to da li je reč o Ani i Vronskom ili o Madoni i njenom treneru Hesusu. Muškarac koji se upusti u ovakvu romansu – ma koliko veliki kompliment to bio za njegovu partnerku – nalazi se na klizavom terenu. Osvojiti i zadržati ženu koja ume, razume i zna jeste potvrda njegove zrelosti i iskustva. Bljutave slike Hju Hefnera (Hugh Hefner) i njegovih zečica, Nikole Sarkozija (Nikolas Sarkozy) i Karle Bruni (Carla Bruni) u odnosu na mladića koji svim srcem voli stariju damu u maniru “bez obzira na sve i uprkos svemu”, prazne su i naivne.
Milan Nikolić najviše veruje u moć u reči. Rastao na nekom čudnom mestu između Kamija i Henrija Džejmsa, Alana Poa i Bajrona, pobune i konformizma. Konačno sazreo uz Tomasa Mana zahvaljujući kome je shvatio da se neki konflikti ne mogu izmiriti ali da se mogu mirno, lepo i pomalo setno nositi u sebi. Voleo bi da bar jedan sat živi na nekom platnu koje je potpisao Delakroa, zbog toga što smatra da samo strast mislima daje boju, rečima snagu, minutima nezaborav, a životu pravo da se tim imenom zove.
