Budim se. Zraci sunca promaljaju se kroz prozor sobe. Naše sobe, našeg malog carstva. Okrećem se prema osobi koja leži tik uz mene, lica pospanog i nevinog kao kod malog deteta. Otvara oči i svoje pune usne razvlači u najlepši osmeh. „Dobro jutro ljubavi.“ Osmehujem se isto tako iskreno i stavljam svoju glavu na njegove grudi. Tako je prijatno i sigurno u njegovom zagrljaju. Jedan zaštitnički poljubac u čelo pre nego što me obaspe gomilom uzastopnih poljubaca po čitavom telu. Nežno me dodiruje i privija još čvršće uz sebe. Ako je ovo osećaj zaljubljenosti želim da večno traje. S njim, ne drugačije.
Zahvalna za to što postoji za mene, sigurna u njegovu ljubav i odanost sklapam oči i ponovo tonem u san. Oko mene mrak, pustoš i jeza koja mi prolazi telom. Negde na granici između sna i jave ja bih radije da se probudim jer mi se ne dopada ono što me dalje čeka u toj vrtoglavoj pustolovini. Pogledam iznad sebe, osećam miris kiše i jednu kapljicu na licu koja nekontrolisano kreće da klizi. To je suza. Borim se da otvorim oči, ali neko me vuče za ruku i ne dozvoljava mi da krenem dalje. „Nema te“, čujem dobro poznat glas. Ne odgovaram. Zurim besciljno u jednu tačku kao da su tamo zapisani svi odgovori na moja suluda pitanja. Tačka na kojoj ne piše ništa. Praznina, velika praznina poput praznine u mojoj duši.
Tvoj lik nije lik muškarca koji leži pored mene
Ne usuđujem se da te pogledam, ali ti ipak odgovaram: „Prolazi čini mi se sve, ali ti si uporno tu. Ostaješ da traješ kao loša navika, kao podsećanje. A ja ne želim više da te se sećam. I ne samo u snovima. Realnost je gotovo identična. Živim životom jedne biljke, pasivno i vezano. Čekam u jednom mestu da se desi preokret, a znam da neće. Znam da moram da se trgnem, napravim prvi korak i krenem… bilo kuda, samo da krenem. Ne ostaje mi se više u ovom mrtvilu, ovoj praznini koju sam sama za sebe izgradila. Zvuči čudno, izgraditi nešto što se ne vidi, nešto prazno i nedokučivo, ali ipak gradnja je itekako bila teška, mučna i bolna. I vidi šta je posle svega ostalo od mene. Veliko ništa… I ne zanima te, i ne treba da te zanima. Ipak… Ljudi oko mene to primećuju i više me ne prepoznaju, a ja im ne dozvoljavam da prodru do mene. Još jedan zid je iznikao, tek tako. Ne želim te više ovde!“
Grliš me, ali to nije onaj zagrljaj od malopre. Tvoj lik nije lik muškarca koji leži pored mene i koji bi mi pružio sve. Ti čak i nemaš šta da mi pružiš. Gušiš me i stežeš. Vreme je da me pustiš, da te pustim i potrudim se da spasem ono što imam kraj sebe. I puštaš me. Okrećem se oko sebe i shvatam da više nisi tu. Otvaram oči i vidim isti zaljubljeni pogled. Zagrlim ga još jače. „Bebo stigla ti je poruka“. Uzimam telefon. Piše kratko i jasno: „Nema te.“
Danica Pavlović je dostojanstvena, ponosna, samo svoja. Plemenita, uzvišena, sa kojom sve počinje i ništa postaje sve. Životni moto: “Ako nešto želiš to treba i da uradiš. Pritom uvek možeš da se pokaješ, ali ako ništa ne uradiš sigurno ćeš se kajati.”
