Stvoreni smo za ljubav, težimo ljubavi, prihvatamo ranjivost, otvaramo se, izražavamo svoje strahove, poveravamo svoje nade i najdublje tajne. Ulažemo u ostvarenje snova voljenih osoba, radujemo se zbog njihovog uspeha, delimo sa njima teške trenutke i ne odstupamo. Delimo dobro i zlo, jer je to suština ljubavi – ostati i istrajati.
Ljubav je težak posao i mi ga obavljamo, nekad sa voljom i elanom, nekad sa mučnim osećanjem, naporom i odricanjem, podsećajući sebe da je čin ljubavi – ono što čini ljubav. To je jačanje i održavanje odnosa. I to je najbolji scenario kome se možemo nadati u svim svojim bliskim odnosima – održavanje i trajanje. Jer kad dođe do kraja, on nikada nije srećan. U ljubavi nema hepienda. Ono što poznajemo kao hepiend, proizvod je filmske industrije, u kojoj se koplikovane i napete priče završavaju srećno, tako što se dvoje koji se vole najzad spoje, posle svih nesporazumai napora, slaveći pobedu ljubavi. Ali, u realnom životu, realna ljubav tek tada počinje, krčeći svoj put kroz izazove života, rutinu svakodnevice, kroz ispite bliskosti i posvećenosti, na kojima tako često padamo. Gubimo ljubav. I to ne onu koja se tiče nežnih osećanja, nego onu koja se tiče činova ljubavi. Postajemo preumorni i prezauzeti i nemamo snage i vremena da ulažemo u ljubavni odnos. Udaljavamo se, razočaravamo se, shvatamo da u tom odnosu ne rastemo i ne razvijamo se, već stagniramo i osećamo se zarobljeno. Prekidamo ljubavni odnos, sa osećanjem poraza i praznine. Doživljavamo kraj ljubavi kao sopstveni neuspeh i promašaj.
View this post on Instagram
Neke ljubavne priče i odnosi (uključujući sve bliske odnose, rodbinske i prijateljske) dolaze do kraja na tragičan način. Neko koga volimo umre od bolesti, ili pogine, a mi ostajemo sa milion pitanja na koje nema odgovora, da tugujemo i pokušamo da pohvatamo niti života, koji se rasparao.
U ljubavi, nema hepienda. Svi krajevi su teški, bolni, ponekad katastrofalno razorni.
