O ljubavi se čini kao da je već sve rečeno. I kao da svako sve zna. A zapravo, niko nema pojma o čemu govori dok ga ne pogodi Kupidonova strela i dok načisto ne pošašavi. Ili dok dobro ne odboluje. Pa čak ni tada nismo najkompententniji da donosimo isključive zaključke i delimo savete.
Uvek je lepo kad se voli. Kada volite i kada ste voljeni. Kada imate simpatiju. I kada ste vi vašoj simpatiji razlog da lupi neviđenu glupost u nastojanju da vas zadivi. Tada se sija posebnim sjajem. Zaljubljenost je jedno posebno stanje, po simptomatskoj slici slično bolesti. Apetit slabi, telom prolaze trnci, dlanovi se znoje, neretko se javljaju i grčevi u stomaku. Nekada su ovi grčevi izazvani i dužim sedenjem na hladnoj klupi u nekom parku, ili pak stepenicama ispred ulaza zgrade. Razumete na šta mislim.
Uzvišeno savršeno ne postoji
Ali kako su sva ova stanja početne zaslepljenosti i idealizacije partnera prolazna, neminovno se nameće pitanje kako sija druga strana medalje? Ne postoji neko univerzalno pravilo koje bi mogli da primenimo na sve odnose. Svaki je poseban i drugačiji na neki svoj način, a opet i toliko sličan. Ljubav treba da počiva na poštovanju, poverenju, kompromisu i tako dalje. Sa ove tri komponente, koje mi prve padaju na pamet kada se pomene reč veza, u potpunosti se slažem. Poštovanje mogu slobodno i da podvučem i podebljam. Ali prema sebi. Preporučljivo je uvek krenuti od sebe i stvari sagledati iz tog ugla. Naslušala sam se mnogo priča i pričica o ophođenju prema partnerima. Mnogima sam i svedočila. Uzrok mnogih prepirki, nekih ozbiljnijih svađa i jednog raskida bilo je nipodaštavanja sopstvene ličnosti. Ne očekujte od suprotne strane da popunjava vaše sopstvene praznine. To je vaš zadatak i posvetite se njegovom rešenju. Niko drugi vam ne uskraćuje ono što sami sebi ne pružate.
Velika očekivanja, često donose i velika razočaranja. Forsiranje često vodi frustraciji. Ljubav prolazi kroz više faza. Jedan odnos se tako i umnožava, deli, sabira ili oduzima. Trpi neminovne promene. To je potpuno prirodno i ništa čudno. Čudno je samo koliko nekada želimo sve i odmah. Koliko želimo savršen život, savršenog partnera, savršenu ljubavnu priču. A uzvišeno savršeno ne postoji. Stvari moraju ići prirodnim tokom. Ne kažem da malim skretnicama ne možemo da ga usmerimo u sopstvenu korist, ali džinovskim svetlećim transparentima ga sigurno nećemo oduševiti. Eventualno ga možemo usmereti u pogrešnom pravcu.
Sreća ili nešto drugo?
Preljuba. Večita tema i najveći strah. Da li je oprostiti? I uvek se nameće pitanje kako preći preko prevare. A skoro niko se ne pita da li je uopšte treba počiniti? Jer to se, eto desi, nismo mi to hteli, ali sad šta je tu je. Čula sam mnogo glupih opravdanja za prevaru i samo jedan dobar, koji ima neku, da kažem, čvstu potporu. Ako niste sigurni u svoja osećanja, ako bi još malo da vidite šta je u ponudi, pa da isto i probate, onda se ne obavezujte. Nevera ne nosi nikakvu korist.
Istina je, doduše, uvek negde između. Ali istina je odgovor na sva pitanja i na sve sve zablude koje mogu da iskrsnu u vezi ljubavi. Uvek neko izgubi, pati. Uvek neko ostavlja. Za ljubav je potrebno dvoje, za svađu isto dvoje. Tako da se kao pravilo može provući samo ovo da je potrebno dvoje. A sve ostalo ne trpi okvire.
Izvori fotografija: favim.com, tumblr.com, fotolog.com
Ana Petković voli sunce, ljubav joj je glavni pokretač, a inspiraciju nalazi u sitnicama. Malo joj je potrebno za sreću. Život grli obema rukama. Menjala bi omiljene cipele za kutiju Medenog srca ili kesicu Čoko smokija. I da, misli da zna sve k’o matora.
