Prišao mi je i čvrsto me zagrlio. Pitam se šta mu je, već danima je previše fin prema meni. Ne pušta me, o Bože, šta li mu se dešava. Možda mu se nešto desilo ili će se nešto desiti, ne znam, ali mnogo je čudan. “Dobro, bre, ostavi me, šta ti je? Već par dana si mi mnogo čudan!”, upitala sam ga i sklonila se od njega. Čudno me je pogledao, kao da ne sme da mi kaže. Nastavila sam da se spremam za posao, dok je on nastavio da stoji pored mene. Ne bih da budem naporna, ali za ovih pet godina naše veze nikad se nešto ovako nije desilo. “Ma ništa, samo te volim”, ali ja sam nastavila da se spremam kao da ništa nije ni rekao. Nisam mogla da se opterećujem još i oko njega, jer valjda bi mi rekao šta god da se dešava. Bar sam mislila da je tako. Napolju ima sto stepeni, jedva dišem, a tek je devet ujutru. Razmišljam o moru, o odmoru i lepom provodu sa svojim drugaricama. Ovo je prvo leto za pet godina da neću ići na more sa njim. Možda je zato i čudan tako.
Dva dana pre mog putovanja, previše uzbuđenja u meni i haos oko pakovanja i kupovine, zvala me je sestra da se vidimo, saznala je nešto i mora da mi kaže u četiri oka. Pomislila sam u sebi: “Još mi i ti trebaš da me daviš svojim pričama”. Videle smo se posle mog posla, bila je previše zabrinuta kad me je videla. Čim smo sele krenula je sa pričom: “Čula sam nešto, ne znam da li je to tačno, ali ne bih ti nikad rekla da mislim da je neka glupost”, khmm, trista stvari mi se vrte u glavi. “On se viđa sa nekim, već mesec dana, ne znam da li si nešto primetila, ali moraš da znaš da i Nemanja zna za to”. Inače, Nemanja je moj najbolji drug, osoba sa kojom sam odrasla, bukvalno brat. Bes, jedino sam to osetila u trenutku, ne, ovo nisam očekivala, ovo ne može da bude tačno. Da, ponašao se čudno, ali ni na kraj pameti mi nije bilo ovakva stvar. Moj Nikola, osoba sa kojom sam pet godina, sa kojim delim sve što imam u životu, ima drugu?!
