“A Nemanja? Odakle on zna? Da li si ti sigurna u ovo?”, gledala me je kao da će da zaplače. O Bože, još mi i ovo treba, da cmizdri na sred kafića i to zbog mene i moje veze! “Pa, ona je Nemanjina drugarica, neka iz vašeg kraja. A kako njih dvojica idu svuda zajedno, verovatno je on upoznao sa Jelenom”. Jelena? Koja Jelena? Ne znam nijednu Jelenu, nikad mi nije spomenuo nijednu Jelenu. Ovo je previše za mene, moram da pobegnem, gušim se u sopstvenoj koži!
Tebe voli, a za drugom umire…
“Dobro, proveriću ja sve to, ti ne brini ništa i hvala ti”, zagrlila sam je i u tom trenutku dodala mi je papirić. Na njemu je bio broj telefona i ime Jelena. Šta će meni njen broj? Nemam ja nju šta da pitam, nemam šta ja sa njom da pričam. Ne, ovo je previše. Ali da bih sve ovo saznala, smislila sam plan. Pozvala sam Nemanju, javila mu da sutra uveće dođe na večeru kod nas. Ali sve vreme gledam u papirić, upitala sam se da li sam normalna i šta radim? Život mi je trenutno jedna epizoda španske serije!
Kucam: “Sutra uveče u 20h, dođi do mene, ne zovi me do sutra, samo dođi. N”, neka ide život, ne želim da iko pravi budalu od mene. Posle par sekundi, stigla mi je poruka. U ovom trenutku samo sam srce čula, otvaram poruku: “Dobro, dolazim, jedva čekam!”. Kako sam ušla u kuću potrudila sam se da se ponašam normalno, jao, kad sam ga videla, gadi mi se. Ali bukvalno! Ta praznina u meni i taj odvratan osećaj. “Samo da znaš, sutra uveče pravimo večeru i dolazi Nemanja sa nekom drugaricom, biće zanimljivo”. Nasmejao se i zagrlio me je. Jao, ne mogu čak ni da ga dotaknem. Otišla sam brže bolje u sobu da spakujem stvari…
Nastaviće se…
Izvori fotografija: thenotmom.com, index.hr
Zvončica je jedna mala plava koja je previše emotivna.
