“Stižu za koji minut, javio mi se Nemanja sada”, rekla sam mu to dok sam se obukla, prišao je i poljubio me je. BLJAK! Kako sam čula zvono, sva sam se naježila. The show may start! Kako sam videla Nemanju, samo sam pomislila kako ga nije sramota, ja sam ih upoznala. Slepci jedni.
“A devojka? Gde ti je devojka, drugarica?”, upitao ga je, Nemanja ga je čudno pogledao i u tom trenutku zvono. TO, pravi momenat! “Evo je momci, došla vam je Jelena”, rekla sam i krenula ka vratima. Nisam mogla da vidim reakciju, nisam ni htela! Otvaram vrata, a kad me je pogledala, mislim da je želela da se zemlja otvori i da propadne: “Jao, ja sam pogrešila, izvinite”, kako je krenula da ode, uhvatila sam je za ruku i rekla joj: “A ne, nisi, na pravom si mestu”. Ušle smo zajedno, mislim da ni sama ne znam odakle mi snage za ovo. Kao detektiv sam, ali nisam mogla da mu kažem da zna, ovo sam morala da uradim, bilo je jače od mene. “Momci, vrlo dobro znate Jelenu, ne moram da vas upoznajem, štaviše, znate je više od mene”, nasmejala sam se dok je ona stajala pored mene i gledala u Nikolu, kojeg nisam ni pogledala.
“Nemanja, ovo nikad nisam očekivala od tebe, ipak si ti moj prijatelj, moj brat, osoba koja mi je kao član porodice i stao si na stranu ove pičke prodane?”, on me gleda, kao da ne zna o čemu se radi, dok se Nikola drži za glavu. “A vas dvoje, ne zanima me šta radite i koliko dugo, bukvalno me ništa ne zanima. Nadam se da će vam biti lepo, a ti Nikola, kofer ti je spakovan, gubi se iz moje kuće.” “Ne, ne, nije tako, molim te, veruj mi…”, nisam mu dala da završi, samo sam otvorila vrata od kuće i izbacila kofer. “Gubi se, ne želim da te vidim više u životu, smrade jedan!” Stao je ispred mene, krenuo da uradi bilo šta, samo sam se sklonila, nisam mogla. Jelena je izašla iz stana, stao je ispred vrata i samo sam zalupila. Skot jedan.
Prevare su bolne, ali ih nikada ne treba oprostiti....
“A tebi sam rekla sve što sam imala, kako te nije sramota? Kako si to dozvolio?”, sela sam pored njega i tad je krenulo. Suza za suzom i jecaj. Zagrlio me je. “Da li si ti normalna, šta misliš da ti ne bih rekao? Misliš da bih dozvolio sve ovo? Ja nju vidim drugi put u životu, išli smo zajedno kod nje da ti uzmemo poklon za rođendan pre dva meseca, a za ostalo ne znam ništa, kunem ti se, veruj mi molim te”. Da li da mu verujem?! Ne znam ni sama više. Sve me boli, osećam kao da me svaka kost na telu boli, a ništa ne osećam. “Sutra putujem, idem da se sklonim odavde, a ti se potrudi da kad se vratim ništa ovde ne bude isto, ne želim ništa njegovo i naše u ovom stanu i samo da znaš, pošto već skoro pet godina nisam spavala sama, ostaješ večeras.” Zagrlio me i nasmejao se. Samo sam mu dodala ključeve od kuće i molila da sve ovo brzo prođe.
Izvori fotografija: jezebel.com, thenotmom.com
Prvi deo teksta “U ljubavnom trouglu” možet pročitati ovde.
Zvončica je jedna mala plava koja je previše emotivna.
