Nekada su mi govorili da vreme leči sve rane. I ja sam im slepo verovala. Mislila sam da je srazmerno količini našeg bola dovoljno podjednako vremena da odbolujemo, otplačemo, odslužimo poslednje opelo, a onda zaboravljamo. Izgledalo je lako. Sa svakim novim bolom na podugačkoj listi bolnih događaja shvatila sam: vreme ne leči rane, vremenom postaju samo dublje, veće i bolnije.
Tešila me je još jedna misao – doći će zaborav. Vremenom ću se sve slabije sećati, manje ću pamtiti, steći ću nešto novo što će zameniti neke izgubljene vrednosti. Mogla sam da se pravim luda, da ne pričam i da ne pitam, ali nikada ne bih zaboravila. I onda sam shvatila da ja više nemam čemu da se nadam. Prolaznosti, zaboravu… ničemu. Bilo gde da krenem pratiće me. Sve moje greške, svi moji padovi, pa i svi uspesi i sve ispravne odluke. Strepela sam da ukoliko i njih počnem da preispitujem shvatiću da je moglo i drugačije. Ali pokušavam da zavaram svoj um i ne razmišljam u tom pravcu.
Bilo je noći kada sam se plašila. Kada su navirale sve te uspomene, sva ta teška sećanja i životni ugrizi. Plašila sam se da se suočim. Kukavički sam bežala u mrak verujući da je on moj jedini spas. A čim bi se ukazali prvi znaci svitanja, navlačila sam roletne, sklapala oči i tonula u obamrlost. Ta obamrlost je trajala sve dok se poslednji zrak sunca ne bi izgubio u jezivoj pomračini. I tek tada sam se osećala sigurnom, ponovo, tek tada sam se osećala kao svoj na svome.
Večni mrak duše - mesto na kome je teško opstati
Svetlost? Šta je to? Zaboravila sam… podsetite me!
Nema odgovora. Same ja i ona. Nazvaću je patnjom, čežnjom, tugom, mada nisam sigurna da jeste, znam samo da je ženskog roda. Jedina koja me u tom momentu sluša i razume, koja je tu, bez dodatnih pitanja i besmislenog tešenja, koja ne traži objašnjenja, jer joj je sve i previše jasno.
A kada me i ona napusti, barem na kratko, ja stanem ispred ogledala pokušavajući da se suočim sa samom sobom. I to je najteže, najbolnije, jer tada moram da budem potpuno iskrena. Mrzim taj svoj odraz, deluje izmučeno, izmoreno i uglavnom uplakano. Plačem udvoje, za dvoje. Poželim da razbijem ogledalo, a onda stanem i shvatim da nije ogledalo to koje treba da menjam već ono što vidim u njemu. Sebe. Tada postaje još gore. Tada ostajem potpuno sama, nezaštićena i ranjiva. Prepuštena na milost i nemilost sebi, a verujte umem da budem i te kako okrutna.
05:53h
Rađa se još jedan dan. Pre dvadeset tri minuta sam dala sebi obećanje. Menjam se iz korena, poštujem sebe, opraštam ili sam već oprostila drugima, zaboravljam i krećem dalje. Sada već preispitujem svoju odluku. Došla sam do veoma važnog zaključka: nisam oprostila sebi. Spuštam roletne i navlačim jorgan preko glave…
Danica Pavlović je dostojanstvena, ponosna, samo svoja. Plemenita, uzvišena, sa kojom sve počinje i ništa postaje sve. Životni moto: Ako nešto želiš to treba i da uradiš. Pritom uvek možeš da se pokaješ, ali ako ništa ne uradiš sigurno ćeš se kajati.
