Kada pomislimo na kič, prvo pomislimo na neukus, na šljašteće predmete, na pretrpane prostore sa besmislenim ukrasima, na lošu umetnost. Ali, šta je zapravo kič i zašto nikad neće otići iz umetnosti, već će je zauvek pratiti u stopu?
Ne postoji tačno određena definicija kiča, ali svi nekako znamo da ga prepoznamo kada ga vidimo. Slike pudli sa mašnicama u ekstravagantnom ramu, ukrasi koji su tipični za kineske radnje, lavovi na kapijama i fontane sa labudovima, pozlaćene kapije, statue anđela… primerima nema kraja.
View this post on Instagram
Otprilike od nastanka modernizma postoji i pojam kiča. I tada je važilo jedno pravilo – od kiča morate bežati. Kič je dobio negativnu konotaciju i postao simbol za nedostatak stila. Danas sa pojavom kapitalizma i masovne proizvodnje, mogli bismo reći da je kič življi nego ikad.
Kada vidite kič predmet, ili kič odeću, kič umetnost – pomislićete da osoba koja ih poseduje prosto nema ukusa. Ali, da li je zaista tako? Da li kič uvek predstavlja manjak ukusa ili je nekada, jednostavno, zabavan? Gde je granica?
Postoji nekoliko razloga zašto se odlazi u kič. Nekada je umešan u kulturu ili subkulturu kojoj određena osoba pripada. Kič je nešto sa čime je ta osoba odrasla, te nije ni mogla da nauči kako da ga razlikuje od umetnosti.
