– Šta želite da popijete?
– Mineralnu vodu, molim vas.
Na pitanje konobara odgovara muškarac koji u društvu nežnije polovine sedi sa prijateljima. Na bezazleno pitanje, dat je bezazlen odgovor, ali situacija je više nego pogodna da od strane vesele ekipe dobije etiketu nekoga ko strahuje od ženskog autoriteta. A ona nije čak ni “sevnula očima” u njegovom pravcu. Niko neće uzeti u obzir činjenicu da mu se te večeri ne pije ništa jače od onoga što je poručio i da to nema baš nikakve veze sa pozicijom koju zauzima u odnosu sa svojom partnerkom.
Neki stereotipi jednostavno ne umiru nikada, a tradicija koju poput albuma sa starim fotografijama nasleđujemo iz generacije u generaciju – nudi samo dve moguće uloge koje muškarac može odigrati u vezi sa ženom. Dakle, može biti “gazda”, što odgovara tipskoj slici nehajnog tipa zavaljenog u – od preteranog korišćenja – snagom njegovog tela razglavljenu fotelju, nogama podignutim na sto, sa ženom ograničenom na domen oikosa i drvenom varjačom kao amblemom role koja joj je dodeljena. Druga muška uloga je najrečitije obuhvaćena terminom “papučar” i predstavlja snishodljivog muškarca koji nosi kecelju i preuzima varjaču od žene iz prvog tipskog para, sav u strahu od njene “akcije i reakcije”, te potpuno podređen njenim željama i autoritetu. Na pitanje šta sada, u savremenom kontekstu – kada je varjaču kao amblem jedne uloge zamenila sajber mutilica savršenog dizajna i kada funkciju kuhinje obavlja efikasni i uvek dostupni ketering, odnosno kada se savremeni parovi sve ređe susreću u privatnom prostoru i uloge dele na potpuno nov način – znači termin “papučar”, dobijamo različite ogovore.
Muškarac koji zarađuje manje od svoje partnerke? Beskorisni tip koji se zapravo “udao”? Onaj koji njoj dozvoljava da misli i odlučuje za oboje? Sve se, u suštini, svodi na jedno – pitanje dominacije. Muškarac u vezi može zauzimati superiornu ili inferiornu ulogu i u odnosu na nju poneće neki iz arsenala tradicionalnih epiteta. Međutim, utisak je da je to najmanje važno – osim ukoliko je u pitanju način na koji ga doživljavaju drugi. Ali, to je složeno pitanje koje se tiče i drugih aspekata ličnosti i zahteva posebnu analizu. Ukoliko je osoba “zavisna” od konstantnog proveravanja sopstvene refleksije u očima drugih – od kojih očekuje odobravanje ili odbijanje za svoje postupke – ona će vrlo često sama sebe dovesti u inferiornu poziciju i u odnosu koji je postavljen na sasvim zdrav način. Dakle, čak i onda kada ispred sebe ima partnera koji nema baš nikakve “imperijalističke” pretenzije. Ono čime se prvenstveno treba baviti, jeste činjenica da samo mali broj parova uspe da “izgalopira” do ravnopravnog odnosa zasnovanog na samopoštovanju i međusobnom uvažavanju oba partnera. Namerno biramo glagol galopirati jer bez osvojene lične zrelosti i autonomije ličnosti nema prosperiteta ni u vezi koja podazumeva zajednički život, usaglašavanje muzike koju sviraju dve violine.
Do njega se, međutim, ne stiže kasom već postepenim osvajanjem umeća ravnopravnosti, koja podrazumeva umetnost sagledanja stvarnosti iz ugla onog drugog, napuštanje uske, sopstvene pozicije da bi se uživelo u želje i htenja partnera. Muškarci koji se u startu povlače, odnosno odustaju od sopstvenog stava, kao i oni koji su naprosto gluvi za sve što dolazi sa druge strane, u jednako su velikom problemu. To očigledno nema veze sa onim što je bilo juče i onim što je na sceni danas. Nasleđe predrasuda je tek opterećujući balast za ionako skrhano samopoštovanje muškarca koji nije u mogućnosti da se izrazi kroz odnos u kom se nalazi. Brzi odgovori o razlozima za podređenu poziciju tipa “on je manje uspešan i to ga frustrira” ili “on živi u njenom stanu sa njenom porodicom”, odnosno “ona je prosto takva, a on je neizmerno voli” – gotovo stoprocentno promašuju suštinu. Sve su to povodi koji mogu biti tek nadgadnja onoga što uvek i svuda nosimo sa sobom i pokazujemo u odnosu sa partnerkom, gde god je sreli.
Muškarac, vaspitan kao nezavisan duh, neće usled lošeg spleta okolnosti – recimo u karijeri ili u svojoj primarnoj porodici – do te mere izgubiti samopouzdanje da se istog trenutka “podvuče pod njenu suknju”. On neće čak ni razmišljati na ovaj način. Tradicionalne stereotipne fraze za samosvesne osobe tek su glupa, banalna poskočica. To su suviše uski kalupi da bi uspeli da se kroz njih izraze, odnosno njihova individualnost nadilazi naivni glas vremena. Njega je, prosto, teško “srušiti”, jer uspeva da se održi visoko iznad okolnosti.
Muškarac naviknut da se preterano oslanja na druge, recimo roditelje u detinjstvu ili stariju braću ili sestre tokom adolescencije, na isti način će se ponašati u vezama koje u zrelosti (ili samo navodnoj zrelosti) uspostavlja. Njemu će uvek biti potrebna inicijativa sa suprotne strane, a sopstvenu neodlučnost nazivaće “traženjem podrške”. Međutim, ono što se krajnje eufemistički, dakle, prešminkano i samim tim dobrim delom neistinito, naziva “podrškom” u stvari je potreba za odobravnjem, dobijanjem zelenog svetla za svoju želju ili nameru, kao i potencijalni strah od kazne, ukoliko se dogodi suprotno. Iako to ne mora biti pravilo, jak autoritet majke i drugih žena u najranijem periodu života dobar je etalon za rađanje ne samo nesigurnih, već i anksioznih partnera, koji će u njenim očima očekivati neverbalnu dozvolu za svaki gest.
Osobe koje u patneru vide i obično nalaze lidera, svoju nesigurnost ispoljavaju i na druge načine. Prepoznatljivi su po svojoj defanzivnosti, odustajanju, povlačenju “u korist mira i harmonije”. Kao što je već rečeno, asertivne ličnosti najčešće nalaze partnera po svojoj meri – osobu željnu potvrde sopstvenog autoriteta, manipulativnu, često agresivnu, ponekad i sadistički nastrojenu. Da – i žene mogu biti takve, a “udaranje šakom o sto”, bučni izlivi nezadovoljstva i ono famozno “streljanje očima” kada reči nisu naročito podesne – nisu tipično primeri muškog ponašanja. Zbog toga, kada iz čiste dokonosti, analiziramo “udes” nekog našeg ortaka koji od “one apside” ne sme ni “da pisne”, imajmo na umu jednu stvar. Tako je bedno to što sada radimo. Ok, dve stvari. Niko ne zna šta se dešava između dvoje ljudi kada ostanu sami. Jednostrana, naivna podela na “tlačitelje” i “žrtve” obično nema nikakvo utemeljenje u realnosti. Niko od nas ne zna šta je zaista problem s kojim se dvoje suočavaju a šta sado-mazo relacija, koja ih, ma koliko apsurdno zvučalo – održava u životu. Zapušteni papučari, tj. oni koji su odavno bacili koplje u trnje i odustali od upravnog, dostojanstvenog hoda (sa nogama na zemlji, a ne na stolu) obično i ne žele da se probude. S druge strane, potpuno verujem u scenario sudbinskog susreta sa pravom femme fatale (…a prava femme fatale je sila prirode, kako piše na originalnom plakatu za film “Basic insticts”) kada se i u najsigurnijem muškarcu budi njegov uplašeni predak koji pred naletom zaslepljenosti i strasti gubi glavu i posrće. Cunami, ma koliko razoran bio, ima ograničeno vreme trajanja i najbitnije je ono kako reagujemo kada se glava sasvim ohladi. Naime, niko nam ne uskaćuje pravo na zanos i zaljubljenost. Postoje žene koje provociraju i izazivaju, ali i tada je na sceni sve ono što je u međuvremenu usađeno u naš karakter. Nećemo se svi isto ponašati.
Ipak, postoji još jedan aspekt priče koji će upotpuniti sliku o muškom letu između superiornosti i infernirornosti. Ne treba mešati infeiorno ponašanje sa elementarnim džentlmenstvom. To je ono što muškarci sa balkanskih prostora nikako ne mogu da nauče. Ujedno, reč je o najprimitivnijem sloju balasta nasleđa koji ponekad izgleda kao torta na sprat čije određene delove treba baciti, a druge omirisati i probati. Na sopstveno zadovoljstvo i bez frustracija.
Pozabavimo se samo najpoznatijim pravilima bontona za koja se čulo čak i u planinama. Jer, ukoliko ste optuženi za otvaranje vrata nežnijoj polovini ili pridržavanje kaputa, uvek ćete imati jasnu sliku o tome ko vam to govori. Pred vama je muškarac koji se još uvek očajnički bori da odredi sopstveni identitet nasuprot ženi, od koje zazire i koje se plaši. Potencijalni papučar ili potencijalni agresivac. A primitivni, pocenjivački nastup njegova je poslednja linija odbrane. Na kraju, da li je i jednom i drugom tipu potrebna odbrana? Imam utisak da je neka vrsta razumevanja najbolji mogući odgovor. Lično, nikada ne bacam drvlje i kamenje na moje ortake papučare, kao i na moje ortake kabadahije. Nikada ih ni ne zovem tako. Dovoljno dugo se družimo da znam odakle to dolazi. Ukoliko razgovorom uspem da nekoga od njih navedem da baci pogled unazad, smatram to velikim podvigom, jer mi, muškarci, tako teško odlazimo u ispovedaonicu ili na kauč. Takozvano “otvaranje” i priznavanje onoga što mislimo i osećamo mnogi među nama doživljavaju kao znak slabosti. Ničim izazvani priliv estrogena. U međuvremenu, uživam u činjenici da su veoma zahvalni za literaturu.
Milan Nikolić najviše veruje u moć u reči. Rastao na nekom čudnom mestu između Kamija i Henrija Džejmsa, Alana Poa i Bajrona, pobune i konformizma. Konačno sazreo uz Tomasa Mana zahvaljujući kome je shvatio da se neki konflikti ne mogu izmiriti ali da se mogu mirno, lepo i pomalo setno nositi u sebi. Voleo bi da bar jedan sat živi na nekom platnu koje je potpisao Delakroa, zbog toga što smatra da samo strast mislima daje boju, rečima snagu, minutima nezaborav, a životu pravo da se tim imenom zove.
