Sviće sumorno jutro u velikom gradu. Negde u nekoj sobi na šestom spratu čuje se melodija “Bésame, bésame mucho”. Mia otvara oči, izdiše i nasmeje se samo za svoju dušu. Sklanja svoje savršene smeđe lokne sa preplanulih ramena i ustaje. Navlači svoj bademantil i u ritmu predivne stare meksičke pesme dopušta svojim dugim nogama da igraju kako požele. Vrlo često u ovim trenucima shvata kako samu sebe najbolje razume i kako je samoj sebi najbolji prijatelj. Bez razočaranja, bez laži, predrasuda i osuđivanja. I volela je u ovim ranim jutarnjim satima, dok još mnogima duše spavaju, da igra kao malo dete u baletskoj školi i uživa u svojoj samoći. Kad već nema pored koga da se budi, dobro je i zagrliti sopstvenu sreću.
Skuplja lokne u neobaveznu punđu i kuva vreo čaj. Odlazi na terasu gde tihi, lagani vetar širi miris slatke kamilice. Dok udobno sedi prepuštena tišini i spokoju, mirisi čaja, cigarete i njene nežne mirišljave kože prepliću se i prepiru. Ona gleda u reku ispred sebe, u mostove i, dok ispušta dim cigarete, pita se kuda svi ovi ljudi žure. Na nebu, negde vrlo daleko, vidi avion koji za sobom ostavlja dugačku liniju kao rez na oblacima. Ona razmišlja kako bi bilo dobro da je sad u tom avionu i da ode negde daleko… A onda sa neba pogled spušta do zemlje, do parka i do ljudi u njemu.
Zamišlja sunce, puno sunca i svetlosti. Skoro pa jasno vidi momka i devojku zagrljene na klupi, a na klupi pored dva zagrljena momka kako se ljube. Vidi staru ženu sa unucima koji trče oko nje, beru joj cveće i obasipaju je njime. Vidi momka sa knjigom u ruci vidno uživljenog u priču. Vidi uglađenu devojku kako siromašnoj devojčici na koju je naišla kupuje sladoled i seda na klupu da razgovara sa njom. Dok ovo zamišlja, ona oseća kako se prijatna toplina prožima kroz njene vene, kroz krv i stiže do srca. Ljudi su srećni, niko im ne brani da se vole, toliko su srećni da su naučili da druge ne uznemiravaju u njihovoj sreći.
Slobodni su da vole koga žele sa osmehom na licu, da ne slušaju glasine, da ne žive slepo i da misle na svoje najbliže. Imaju vremena za život. Da ga prožive, a ne samo žive. Oni veruju u ono što biraju i što ih ispunjuje. Ne nameću mišljenja i ne šire zlo, ogorčenost, pakost. Nije im bitno koje su vere ili kog porekla. Sve je jednostavno i čisto, kako iznutra, tako i spolja. Puštaju te da živiš po svom. I ona u tom trenutku voli svoju zemlju, uzdiže je i ne želi da je napusti.
Voli sposobnost svog naroda da prihvata različitosti, da iskoreni učmalost i primitivizam. Voli to što ne mora da krije svog najboljeg druga koji je homoseksualac i što mu nikad nije brisala suze objašnjavajući mu da homoseksualnost nije bolest i da mnogo više bolesti, pogotovo u seksualnim odnosima o kojim se toliko priča, ima u heteroseksualnom svetu. Jer, čak ni, popularno rečeno, “gej” nije toliko maštovit i blesav da mu padaju na pamet bolesne želje koje padaju muškarcu dok je u krevetu sa svojom ženom. A nisu ni žene bolje. I koga je uopšte briga sa kim ležeš, a s kim se budiš? Jesi li zbog toga loš čovek? I da li onaj kriminalac može slobodnije od običnog čoveka, homoseksualca, da šeta ulicom i ponosi se? Ne, sada ne može.
A onda otvara oči sa nekom posebnom težinom. I za trenutak je hladni vetar udari toliko jako da joj se paperjasta koža naježi. I više nije sigurna da li je to udar hladnog vetra ili hladne stvarnosti. Otvorenih očiju posmatra park i sa realnom slikom ispred sebe u njemu ugleda momka i devojku kako ćute. Klupa pored je prazna. Vidi staru ženu sa svojim psom, klonula je i usamljena. Vidi momka koji malo telefonira, malo kucka na laptopu. Uglađena devojka svađa se sa siromašnom devojčicom, viče i sa gadljivim izrazom lica podiže ruke u vazduh. Sada oseti kako se hladna voda poput tek otopljenog leda provlači kroz njene vene, sve do srca. Ljudi su zapravo nesrećni, brani im se da se vole ukoliko okolina misli da je njihova ljubav pogrešna. Toliko su nesrećni da im tuđa sreća podstiče ljubomoru, jede ih i bode im oči.
Nisu slobodni da vole koga žele sa osmehom na licu, oni slušaju i pomažu razvoju glasina i predrasuda. Žive slepo i ne misle na najbliže. Nemaju vremena da prožive život. Oni veruju u ono što im je nametnuto, biraju šta im se kaže, nije važno koliko ih ispunjuje. I sami nameću mišljenja, šire zlo, ogorčenost i pakost. Mrze te ako si nacionalnosti koja im ne odgovara, još uvek žive pod velom tužne prošlosti i dok god su okruženi njenim duhovima, oni nisu srećni. Ne puštaju te da živiš po svom. Ona u ovom trenutku i u svim koji slede žali što ne može da voli svoju zemlju punim srcem i što želi da je napusti.
Jer, njen narod nije sposoban da prihvata različitosti, on je zaspao u učmalosti i primitivizmu. Mora da krije svog druga koji je homoseksualac, da ga teši i ubeđuje u istinu koje se drugi ljudi plaše. Prijateljicu iz susedne balkanske zemlje već danima ispravlja u govoru da ne bi neko primetio ko je i odakle je. I bio bi to relativno mali problem, da se ne mešaju ti isti ljudi u budućnost ove zemlje, da se ne protive svemu i da nauče da ne mrze. I ona ne može da prihvati da se kriminalci koji su uništili pola njene zemlje, a drugu polovinu se spremaju da unište, šetaju ponosno gde god požele i razbacuju se pred onima koji nemaju ništa. I oni to mogu, u našoj zemlji, u našoj Srbiji gde se sve ne može, ali ovo može. I zbog šačice ljudi koji razmišljaju zdravo u ovoj zemlji, ona još uvek ovde diše. Svesna da su ljudi širokih vidika daleko od nas, oni žive samo u njenoj mašti ili u nekom drugom svetu, i svesna da su zbog toga srećni ljudi u Srbiji retkost. Oni su, zapravo, manjina.
Tara Đukić obožava Beograd, Lejdi Gagu, modu, osmehe svojih najboljih drugarica, kao i one kratke, a velike trenutke u životu kada shvati koliko je srećna. Veruje u ljubav jer ume da voli. Živi za dan kada će ostvariti svoje snove i biti uspešna, ispunjena žena. Svoje doživljaje i misli svakog dana deli sa svojim modnim blogovima I’m not a part of your cliche. I’m born this way. i Belgrade Fashion Love. Za sebe voli da kaže je glavna i odgovorna urednica svog tananog srca, rastrojenog uma i jedinstvenog života.
