Samoća je danas moderna. Od tabu teme, stigme koja prati osobe koje nemaju partnere i porodice, postala je in. Valjda zato što ima mnogo samih koji su digli glas i progovorili o svojim izborima, boreći se za svoje pravo da ne budu bele vrane i crne ovce društva i porodice, zato što ne žele da žive prema normama koje propisuje zajednica i što pronalaze sebe i žive ispunjenim životom, iako su singl i što žele da budu prihvaćeni i uvaženi kao takvi i žele da pokažu da postoje različiti stilovi života i da nije sva sreća u tome da imaš nekog. Uostalom, toliko je onih koji imaju nekog, a ne znaju šta će sa njim, toliko je loših partnerskih odnosa koji istrajavaju zbog straha od samoće ili prihvatanja normi, toliko je loših roditelja, koji su dobili decu zato što tako treba i što uopšte nisu ni razmišljali o tome da li žele roditeljstvo i da li su spremni za to.
Ali, ima onih koji još uvek ćute. Jer ne samo što su sami, nego su strašno usamljeni i vrlo nesrećni. Pod pritiskom prihvatanja savremenog stava o samoći, oni su postiđeni, jer ne nalaze sebe u tome, a ne uspevaju da budu deo para i zajednice, karijera i prijateljstvo ih ne ispunjavaju, osećaju da su podbacili na svim životnim planovima i nikako se nigde ne uklapaju. Postoji ogromna zajednica usamljenih, koji žude za partnerstvom i porodicom i osećaju se izopšteno i odbačeno od svih – i od tradicionalista i od modernih promotera prednosti i blagodati samoće. Zvuči kao paradoks govoriti o velikoj zajednici usamljenih, jer kad bi bili zajednica, pronašli bi jedni druge, pa bi bilo manje usamljenih.
