Upravo je usamljenost ono što ih sprečava da se povežu. Oni su izolovani, isključeni, povučeni, ne čuju se i ne vide i sami sebi, a i svima ostalima izgledaju kao pojedinačni slučajevi. Oni pokušavaju da budu ok sami sa sobom, da pronađu sve te obećane rajeve beskrajnog komfora usamljenosti o kojima se danas toliko piše i govori, da se identifikuju sa – pogrešnom zajednicom. Samoća kao izbor, daleko je od samoće kao nemogućnosti da se ostvari partnerstvo i oformi porodica. Ta nemogućnost je realna za onoga ko je usamljen, koliko god bila subjektivna – kad ne vidiš mogućnost, to je kao da ona i ne postoji.
Usamljeni ljudi se osećaju bezvredno, kao da su promašili svoje živote, kao da je sve besmisleno i da samo imaju da čekaju dok životarenje ne prođe. Sto puta su im se srušile nade, propala očekivanja i planovi, sto puta su bili povređeni i iznevereni, bez odbrane, osim povlačenja u sebe i tihe patnje u samoći. Osim što im se to verovatno nije desilo sto puta, jer to bi značilo da su dovoljno borbeni, da ustaju i nastavljaju posle poraza, da ne gube nadu i da pokušavaju. Možda je bilo dovoljno jednom, da se uplaše, slome i povuku. Možda nikad nisu ni istupili iz svoje čaure toliko da bi stvarno ušli u neki odnos, pa makar i toksičan i razoran, možda uopšte nikada ništa nisu doživeli, jer su ih strahovi i preosetljivost sputali u tome, jer nisu imali hrabrosti da se upuste u bilo šta, ili su možda od početka znali tačno šta žele i nisu hteli da pristanu na bilo šta. Možda su se uvek suviše stideli i izgradili uverenje da ih niko neće voleti i prihvatiti takve kakvi su, možda su odustali pre nego što su bilo šta pokušali. Ima mnogo razloga zbog kojih se neko povuče i pristane na izolaciju i ne pokuša da potraži pomoć i podršku, da se bori za sebe. Jedan od njih je nedostatak svesti o tome da nisu usamljeni u svojoj usamljenosti, da nisu jedini koji se tako osećaju i tako žive.
