Usamljeni ljudi su slabo vidljivi, ili sasvim nevidljivi, a da bi se to promenilo, oni sami moraju da učine nešto. A da su u stanju da učine nešto, možda bi već učinili. Usamljenost je začarani krug, predvorje pakla za mnoge izgubljene duše koje se šunjaju kao senke oko nas ostalih, što jurimo opterećeni zahtevima ispunjenosti svojih života, svojim obavezama, odnosima, dužnostima, zadovoljstvima. Mi ne možemo da zastanemo i primetimo ih, oni ne mogu da ubrzaju i pridruže nam se. Usamljenost živi u paralelnoj dimenziji, a ipak, mi što jurcamo, možda samo galopiramo duž te linije između svetova, pokušavajući da se udaljimo od nje, da pobegnemo od straha koji nas ledi pri pomisli na – usamljenost.
Pokušavam da kažem da svako poznaje usamljenost, iako ne želi o tome da razmišlja i plaši se da pogleda u to mesto u sebi, gde leži strah od samoće. Pokušavam da kažem da je i dalje najvažnije biti svestan svojih osećanja, poznavati sebe, štititi svoje slabosti i osnaživati svoje snage, zauzimati se za sebe i zahtevati legitimnost – nije sramota biti usamljen, strahovati od samoće i pribegavati destruktivnim trenutnim rešenjima. Sve dok pokušavaš nešto da uradiš za sebe, postoje šanse da nagaziš to nešto što će raditi za tebe, na pravi način.
Pročitajte još i ovo:
Da li ti stvarno nedostaje bivši – ili ti fali ljubav?
Šta je ljubav – bez leptirića u stomaku
Važna pitanja koja treba da postaviš svom partneru kad osećaš da ste se udaljili
Zapratite svoj omiljeni magazin na Youtubeu, Instagramu, Facebooku, Twitteru i pridružite nam se na Viber Public Chatu.
Izvor fotografija: www.instagram.com
