Zašto hoćemo da od muškaraca pravimo nešto što nama treba i da verovatno ne uspemo u tome, jer svako ima prava da ne razvije ni sopstveni potencijal, a pogotovu da ne reaguje na naše tumačenje tog potencijala?
Zar nije lakše, logičnije i statistički izvodljivije naći nekog ko već jeste to što nama treba?
Ko hoće da se zabavlja. Voli da bude u vezi. Uživa u posvećenosti i međusobnosti i uživa u nama.
Da li mi u suštini ne verujemo u rodnu, genetsku i ljudsku sposobnost muškaraca da budu zreli, odgovorni, da se raduju zajedništvu i da umeju da vole?
Ili nismo srele takvog, pa nemamo u šta da verujemo?
Nismo srele ni princa i znamo da ga nećemo ni sresti, pa opet nešto u nama treperi verom i nadom. U mit. Bajku.
Da li je lakše verovati u priču, nego u stvarnost koja je nepoznata našem iskustvu?
