Sve velike i male ljubavne priče započinju Nadom. U početku se ona krije u šarenoj muzičkoj kutiju u obliku ptice i izviruje stidljivo svakog drugog dana. Kažu da se boji ljudske nestalnosti. Ima hirofobiju. Kada sakupi dovoljno hrabrosti i izađe usred dana, obično je neki zarđali Stojadin zapljusne prljavom vodom dok strpljivo čeka zeleno svetlo na semaforu. Kiša u Beogradu…
Naša Nada je brzo odrastala, mišići su se jasno ocrtavali ispod bele majice, a nijednom nije posetila Dr Feelgood-a. Verovala je da je to debela, masna prevara. Zdravo se hranila snovima koje smo svake večeri uredno spremali pre počinka. Da slučajno neki zli bankar ili nadrndani šef ne uleti u scenario. Želeli smo da sanjamo nas.
Maštoviti ljudi sanjaju u boji. Mi smo imali sve nijanse zelene, kantu crvene i malo žute agresije kad se posvađamo. Obično smo plivali u plavoj.
Smejali smo se, jer je ozbiljnost za odrasle, a zajedno smo ponovo bili deca. Dodirivali smo se uz tremu i pubertetsko uzbuđenje. Bili smo slobodni.
Pre nego što smo zalutali tako smo se lepo pronašli
A onda su se naše slobode odvojile. Počele su da govore različitim jezicima. A ti jezici nisu verovali u isceliteljsku moć francuskog poljupca.
Moja Sloboda rodom je iz Francuske. Neko vreme obletala je oko njegove i trudila se da cvrkuće najbolje što ume, ali italijanska lepotica čvrsto je stegla usne. Poplavele su od ćutanja.
Jednom mi je drugarica rekla da je kupila papagaja i da je umro od samoće, jer su to ljubavne ptice kojima je potreban partner. Lude ptice. A onda sam na dnu kaveza pronašla svoju Slobodu. Siva i iscrpljena patila je od nepažnje. Pročitala je u novinama da je njegova Sloboda upoznala Ponos. Visoko je digla kljun i odlučila da radi sve što Ponos kaže. A on je ozbiljan momak.
Otvorila sam kavez i pustila je. Lutala je mesec-dva, ali pre nekoliko dana poslala je pismo. Kaže da je upoznala Sreću. Ne nada se više srcolikim kolačima, ali piše da su oni baš savršeni drugari. Sreća joj je objasnila da boje postoje svuda, samo treba da nauči da slika.
A njegova Sloboda… Ne znam, čula sam da Ponos ima lepo lice, ali da su mu ruke veoma hladne. Neki se šale pa kažu da uopšte nema srce…
Vesna Marić ima pregršt razloga da veruje da je u prošlom životu bila mačka: kotrljavo R, dečiju radoznalost, sindrom “noćno ludilo”, sposobnost da se uvek dočeka na noge, obaveznu dnevnu dremku, pa čak i kandže. Zato se uvek nasmeje kada je neko nazove kučkom. I, kao što je rekla Colette: “Ne postoje obične mačke”.
