Rasturena osećanja i predozirana osetljivost. Niko se nije osećao dobro. Samo jadno, poniženo, ispljunuto i rastrgnuto. Čemu objašnjenja na kraju dana? Ne postoje. Razlozi su možda postojali, ali objašnjenja ne vrede više nikome. Svako je uzeo šta je hteo posle rasturenog krša života. Sudar ljubavi i egoizma proizveo je havariju duše.
Izašla je iz kuće sama i besna. Nije ga više tražila. Nije ni želela. Opet, svim svojim u sebi tražila ga je. Ne priznavajući to više ni sebi. Ni njemu. On je već odavno bio van kuće. Bežao je sam od sebe. Šta je tražio, to ni sam nije znao, a njoj nije rekao nikada. Možda izlaz? Možda beg? Možda način da je voli? Da ostane? Nije mu više verovala. U tome je bio problem. Nije više ni sebi želela da veruje.
Lutala je predugo i bez cilja. Iz dana u dan. I svakim danom je pronalazila po neki deo njih dvoje na nekom uglu, na nekim olupinama od sećanja, emocija, skrivenih znakova i polomljenih putokaza kraj puta. Nije više osećala. To je bio najgori deo nje same. Nekad je previše osećala, sada nije ništa osećala.
Dala je sebi emotivnu blokadu. Videla ga je kako sebično gleda negde ispred sebe, smeje se prepun lažnog samopouzdanja, verujući da ga ona ne vidi. Videla ga je. Igrao se njenim snovima. Žonglirao prerijom svoje neutaženosti, a nije video da ga ona posmatra kako to radi. Žonglirao je tako vešto, kao da to ne radi prvi put. I nije. Tada je gledajući ga, bila sigurna da to ne radi prvi put. Sela je oslonivši se na prvo drvo sasušenog korenja. Izvukla je sva sećanja, protresla špric gorčine, zabila iglu pravo u srce i sebi zarila blokadu kojom diže zid između njih. U tom trenu pogledao je u tom pravcu. Njenom. Nije je video. Mislio je ko zna šta, ali je bilo jasno da je ubola i njega kroz svoje srce. Nije više marila. Bilo joj je svejedno. Morala je to da uradi. Previše je bilo ludila sa njegove strane, premalo ostajanja i poverenja prema njoj. Odlučila je. Kada je mogao da sebično uzme snove njene, žonglira rukama izgorelim od laži, onda je mogla i ona da odseče onaj deo koji je najviše voleo.
Sudar ljubavi i ega najgora je moguća stvar. Sledećeg jutra dotakla ga je svest šta je uradio, ali bilo je kasno. Ona je već pustila da se stegne led oko srca, a on je već odavno podlegao svome egu. Blokadu nije video, osetio, ali je prepoznao. Bilo je kasno da njeno dejstvo obriše. Još će više žaliti kada shvati da je ubrizgala sama, besna, ogorčena, urlajuća i samo svoja. Nikad više njegova. Nije sačuvao ništa osim svog ega. Neka ga ego sada grli, voli, miluje u dugim noćima, neka mu ego sada vida rane i usnama budi zore. Otišla je.
Sve što je trebalo jeste da je voli
Gledao je izbezumljeno sam u svoju tamu, ali nije video ništa što je ona očekivala od njega. Samo je sedeo otupeo, čekao, verujući da će kao i uvek samo da prođe vreme i da mu oprosti. Neće. On to nije znao. Ego je bio jači od njega. Ljubav je bila jača od nje. Sebi je dala prednost. Njemu je okrenula leđa. Rasturene krhotine ničega oko njega ostaće mu jedine uspomene na nju. Ona krilima raširenih težnji ka svima, osim ka njemu. Gorčinom je uvila srce da ga niko ne može piti više kao on nekada. Sama će odlučiti kada će ga strašću buditi, jedino tako, jedino onda. Sama će uzeti, sama će i oteti, oduzeti. On više neće moći ništa.
Sve što je trebalo, da zastane samo malo. Da se zaustavi na vreme. Da sačuva i to malo što mu je bilo ostalo. Sve što je trebalo, da je uzme za ruku i sakrije od svega. Sve što je trebalo je da skine masku sebične zveri i da joj pruži ono što je i sam uzimao od nje. Ljubav. Sebično je igrao igru ciljeva, ne misleći da ona to vidi i zna. Nije mu bila važna, sve dok nije ostao bez nje. Ego je pokvaren suigrač. Ne treba mu se pokloniti, odmah namakne lanac i omču oko vrata. Potčini večnošću i prkosom, a uzme ti ono što najviše voliš. On će tek da otkrije šta mu je njegov ego uzeo. Ona je to znala onog trena kada je zatvorila sve iza sebe ubrizgavši blokadu pravo u svoje srce.
