Živeći svoje užurbane živote postajemo sve više gladni vremena i za mnoge od nas je uobičajeno da želimo još malo dodatnog tokom kojeg ćemo završiti svoje poslove i štiklirati stavke sa svojih spiskova stvari koje treba učiniti. Ali, kada bismo zaista imali više vremena, da li bismo ga iskoristili ili bismo samo rastegli svoje aktivnosti tako da ispunimo vremenski period koji nam je na raspolaganju? Uvek postoji još nešto što može da se uradi, a ako smo u nečemu postali dobri, onda je to izbegavanje istine. Uvek mislimo da postoji još jedan dan. Ponekad, to nije slučaj.
O ovome sam naročito razmišljao ove nedelje, kada nam se približava dodatni dan koji na svake četiri godine dopisujemo svojim kalendarima: 29. februar. Ove godine je u pitanju sreda, tako da će većina nas jednostavno nastaviti svoju rutinu, skoro nesvesni datuma. Ipak, to ne bi trebalo da nas spreči da ove prestupne godine uradimo nešto posebno i neuobičajeno.
Baviti se humanitarnim radom ili nekako drugačije pomoći onima kojima je to potrebno bilo bi zaista za svaku pohvalu, naravno, ali ne mislim da svako mora da načini takav veliki altruistički gest. Takođe, ne govorim o staromodnoj ideji prisutnoj u nekim zemljama, a prema kojoj 29. februara žena “može” da zaprosi muškarca. U vreme očigledne ravnopravnosti, takav jednostavan čin ne bi trebalo da iziskuje poseban dan na svake četiri godine.
Vrsta značajnog dela o kojem govorim je ona koja dodaje vrednost vašem životu i životu onih oko vas. To može biti dan kojim započinjete potpuno novi odnos prema življenju. Ne mora da znači da to iziskuje mnogo vremena ili napora. To može jednostavno biti poziv upućen nekome sa kime dugo niste razgovarali ili iznenadna poseta članu porodice, prijatelju ili komšiji nakon posla.
Skoro sam kratkoću života i potrebu da se iskoristi svaka prilika za provođenje vremena sa prijateljima i porodicom spoznao u potpunosti, zahvaljujući jednom bolnom podsticaju. Prilikom svog putovanja u Peru koje je trajalo tokom većeg dela ovog meseca dobio sam vesti o smrti dobrog prijatelja. Nedavno smo se dogovorili da ćemo se naći i popričati uz nekoliko čaša vina, ali smo obojica dozvolili da nam manje važne stvari odlože susret. Sada je ta prilika nepovratno propuštena.
Svi smo krivi što se izvlačimo iz mogućnosti da se vidimo sa poznanicima kada smo pomalo umorni ili nam se jednostavno ne da da se potrudimo. Izmišljamo izgovore i menjamo termine, uz najbolju nameru da se vidimo sledećom prilikom. Ono što tada nemamo u vidu je da takve šanse nisu beskonačne i da nikada ne znamo kada mogu da isteknu. A kada se to desi, nikada ne možemo da vratimo sat unazad. Ovo što se meni desilo služi kao podsetnik da je život prekratak da bismo za sutra ostavljali ono što možemo da uradimo danas.
Može biti da je značenje dodatnog dana ove nedelje samo simbolično, ali ove srede planiram da provedem dan koji ću pamtiti. Želim da ga iskoristim da pozovem svoje prijatelje i napravim čvrste dogovore sa njima. To jeste mala stvar i verovatno nešto što je već trebalo da uradimo, ali ova prestupna godina će me ohrabriti da i sâm često okrenem njihove brojeve. Šta ćete vi uraditi sa svojim danom?
Markus Ejgar je britanski novinar, PR menadžer i autor bloga W!LD RooSTeR. Strastveni je ljubitelj filma, muzike i dobrih knjiga, a na svom blogu redovno izveštava o savremenoj kulturi u Srbiji i na Balkanu. Uživa u svirkama i malo toga voli više od odlične hrane s dobrom bocom vina.
Prevod sa engleskog: Uroš Pajović
