Čini vam se da je to daleka brojka koja vas nikad neće spopasti. A njen kobni značaj je u tome što patrijarhat čuči duboko i taman kad pomislite da ste emancipirane odjednom počnu da vam se dešavaju grozote.
Rodbina počne da vas gleda urokljivo, a nije vam više svejedno. Iznenada ubrzano dišete kad vam kažu da se nikada nećete udati. Počinjete da čitate sajtove o trudnoći u četrdesetim godinama. Proklinjete muški rod i odajete se još dublje solaži, ali sve tako umara. Mrštite se na pomen reči “biološki sat”. I što više pokušavate da ponavljate: “Nije mi ništa” – to više znate da ste u panici od…
Čega?
Pojma nemam, ali znam samo da kako ide trijes’ peta dame su sve nervoznije, uplašenije, uplakanije. Do tada nekako uspevaju da izbegnu nedaće i pritiske patrijarhalne Srbije. A onda…
I onda, pap! Konj. Svadba. Sitna deca. “Ti si mene upropastio!”
Ili to ili karijera, sloboda i svakim danom sve veća panika.
Ih, ma ne kažem, ima žena koje to mogu i vole. I treba. Ali jebeš slobodu koja se završi u histeriji ili imitiranju onih kul dama (obično od milošte zvanih ‘matorke’) koje su zaista emancipovane u glavi, duši i telu.
