To popodne provodila sam mirno i rasterećeno, onako kako mi je vikend nalagao. Sedela sam na terasi u društvu cimerke, osećajući se kao lenjivac nakon dremke. Trošile smo teme od kojih smo dobijale grčeve u vilicama. Naprasno, gotovansku atmosferu prekida nervozno zvonce na vratima…
Stanovale smo na istom spratu, mi i komšinica čija je svaka poseta predstavljala haotično pospremanje životnih vrednosti u svadbeni paketić. Povremeno je pila kafu sa nama, prepričavala svoju bogatu ljubavnu istoriju i držala školu “Lov na muževe”.
Uvek je jako našminkana, čak i kada ujutru otvorim vrata i ugledam je na pragu sa šoljom u ruci. Nikad je nisam videla u patikama ili pidžami, a verujem i da je spavala sedeći, da ne pokvari frizuru. Pazila je na držanje, baš kao da pozira. Moram priznati da sam nekad buljila u pore na njenom licu, izgledala je kao lutka. Toliko brige o izgledu mora da je zamorno. Iako su me priče o tim muškarcima “za koje je trebalo da se uda” smarale, jednim uhom sam čula u tom glasu razočarenje. Verujem da je je patila što nije stigla do veridbe, a toliko je to silno želela. Brbljala je bez prestanka o svojim snovima, dok smo cimerka i ja sedele na trosedu nepomično i usporeno treptale.
Spremna za lov
Svi snovi su joj se nalazili u šarenoj kutiji. Donela ju je jednom prilikom i s treskom spustila na stočić. Odrane ivice ukazivale su na stalna premeštanja i ponovna sortiranja. Otvorila je kičasti predmet i unutra su bile složene fotografije venčanica, isečci iz Voguea, čipkasti mali ukrasi, šnale, snežnobeli donji veš od tila, osušeni bidermajer, albumi slika dizajniranih cipela, flajeri za dekoraciju venčanja, spisak zvanica, model pozivnica – specijalnim fontom ugravirano u parče kartona, na kom je ostavljen prazan prostor za ime mladoženje. Na velikom roze papiru kukasta slova objašnjavala su sve osobine budućeg muža. S nevericom sam gledala u gomile papirića i sitnih predmeta, pomišljajući koliko li je nezdrava glava prisutne gospođice opasna.
…Zvono je neumorno bubnjalo u ušima. Utrčala je ona, vrišteći kao da gori zgrada. Pokušavala je nešto da kaže, ali je nismo razumele, sve dok nije pokazala sveže namanikirane prste. Krasio ju je prsten sa kamenom od kog oslepesmo. Isprošena komšinica ima sve, falio joj je mladoženja, a sada ima i to. Narednih dana posećivala nas je da bi nam prepričavala konflikte sa organizatorima, dizajnerima i nekom suparnicom u cvećari. Smejala sam se u sebi tom žalosnom biću. Spolja se moglo videti ono što bi svaki mladić poželeo, ali u unutrašnjosti prerušene veštice vladalo je ludilo histerične udavače. Zanimalo me je šta će se dogoditi kada se uda. Kako li će izgledati njen život kad ostvari svoju jedinu ambiciju?
Gadno se potukla u cvećari, birajući specijalne bukete za dekoraciju. Nogama i rukama štitila je ono što je negovala još od detinstva. Prgava udavača postaće tiha domaćica kad gosti spuste poklone i čestitke i pojedu po parče preslatke torte. Bajka u kojoj je živela za nju je jedina prihvatljiva. Jednom prilikom sam joj diskretno skrenula pažnju da ne živim u toj sapunici, i ne samo ja, već mnogi od nas, na šta mi je uputila osuđivački pogled i napravila zgrožen izraz lica, kao da je onjušila izmet tog slavnog princa.
Očajna domaćica odselila je svoje Luis Vuitton kofere u novu belu kuću. Ne znam kakav joj je život, jer je postala uvređena kada smo sačuvale svoju uzdržanost po pitanju “veo dileme”. Okarakterisala je to kao izdaju komšijskih odnosa, šta god to značilo. Ne mogu dovoljno da se zahvalim mozgu što je ostao normalan i što od mene nije napravio čudovište u devičanskoj koži.
Katarina Vesin je budući novinar. San joj je da proputuje svet i napiše putopise. Oduvek piše prozu i poeziju, inspiraciju nalazi svuda oko sebe. Veliki je ljubitelj rep i r&b muzike, nepopravljivi je optimista i borac, obožavatelj životinja. Voli modu, a posebnu strast gaji prema obući. “During your life, never stop dreaming. No one can take away your dreams!” (Tupac Shakur)
