Muškarac koji tuče svoju partnerku može da bude doslovce bilo ko – tvoj brat, rođak, onaj tako divan i fin dečko, super šmeker, blejač iz kraja, đak generacije, jedan od najboljih studenata na fakultetu, uspešan sportista, dobar biznismen, mafijaš, bitanga, povučen mladić… nebitno je. Srpsko, muško nasleđe, pritajeni primitivizam i nekontorilisani bes izazvan uglavnom skrivenim kompleksima može tinjati u svakome od njih, čekajući pravi trenutak. Isto tako, i žrtva može da bude bilo ko – od proste, neobrazovane devojke preko ultra-mega-giga ribe do veoma uspešne, pametne i priznate žene. Kako to? Naime, granica između normalnog čoveka koji voli svoju lepšu polovinu i onog koji je u stanju da istu udari nezamislivo je mala.
U kolektivnom pamćenju srpskih muškaraca žena je urezana kao poslušna i pokorna, niže biće, prisutno da zadovolji i usreći muškarca, bez istinskog prava na glas. Problem ženske pobune ili nepokornosti rešavao se batinama. Evolucija je, svakako, odradila svoje, pa sadašnjost beleži daleko bolji položaj žene. Ipak, u zapećku balkanskog muškog mozga krije se taj stari, zaboravljeni delić koji tuguje zbog izgubljene moći i prava da “neposlušnu” ženu kazni, spreman da po potrebi ponovo proradi. I, zato, danas, u 21. veku, veku najvećeg mogućeg ekonomskog, obrazovnog, tehnološkog i svakog drugog napretka, kada pričamo o životu na Marsu i u vodenim gradovima, žena strahuje od batina. Da, batina.
Muškarac koji je u stanju da udari ženu sve je samo ne muškarčina. Džiberčina, možda. “Seljačina”, možda. Idiot, sigurno
Većini će moja priča delovati nadrealno i prenapumpano, što je u stvari tužno. Jer sve što ću napisati naša je stvarnost. Ne pišem ovo trabunjajući napamet, pišem ovo kao svedok nasilja nad ženama u nekoliko porodica i ljubavnih veza i kao svedok izjava da je to uobičajena i normalna pojava koju ne treba previše osuđivati. Argument je uglavnom bio: “Zaslužila je.” Svaki moj pokušaj da se ovakvom mišljenju suprotstavim bio je ugušen, jer sam bila – ili u manjini ili okružena ljudima koji nemaju snage da menjaju nečije zatucane, pretprošlovekovne stavove. Ono što je najšokantnije jeste što i mnoge žene ne osuđuju ovu “pojavu”, a neke čak i priželjkuju muškarca koji je spreman da digne ruku na nju, jer ga to navodno čini muškarčinom. Muškarac koji je u stanju da udari ženu sve je samo ne muškarčina. Džiberčina, možda. “Seljačina”, možda. Idiot, sigurno. Ali, to je još jedan dokaz koliko je kolektivna svest našeg naroda poražavajuća, koliko je udaranje žene negde opšteprihvaćeno i odgovor na pitanje zašto kampanje protiv nasilja nad ženama nemaju odjek kakav bi trebalo. Jednostavno, nisu dovoljno snažne i agresivne da pobede nešto što se stotinama godina taložilo u našoj svesti.
Šta uopšte znači to: “Zaslužila je.”? Ko to sebi daje za pravo da se igra sudije i Boga? Ko to ima pravo da odraslu ženu, ženu koju voli, sa kojom spava, koja o njemu brine, udari?
Kada bi svi mi sa onima koji su se na ovaj ili onaj način ogrešili o nas fizički obračunavali, svet bi bio prepun pretučenih ljudi. A šta kada muškarac zasluži batine? Biva li on prebijen, sateran u ćošak, preplašen, uplakan? Dežurni saboteri reći će da ima i zlostavljanih muškaraca, sa čim se slažem. Međutim, činjenica je da je to iznimno redak slučaj, dok je procenat zlostavljanih žena, na bilo koji način, u bilo kom trenutku njihovih života, možda i više od 90 odsto. Verovali ili ne.
Fenomen “kako sam je tukao, kada nema modrice” zaslužuje verovatno čak i poseban tekst, i još je jedno ogledalo muške nesvesti o tome koliko je nasilje pogubno. Batine podrazumevaju ne samo šamare, pesnice, šutiranje, već i stezanje ruku, vilice, čupanje kose, davljenje, ugrize… Često ništa od navedenog ne ostavi nikakve fizičke posledice. Ali ostavlja duboke tragove i brazde na srcu i duši, koji će zauvek živeti, te ukorenjuje strah i vodi odbacivanju, preziru, nepoštovanju, a ponekad i trajnoj mržnji žene ka partneru. Vredi napomenuti da zlostavljanje žena ima i svoje nefizičke oblike poput verbalnog nasilja, omalovažavanja, ponižavanja, manipulacija, psiholoških, mučnih igrica, uterivanja straha, pretnji, ucena i primoravanja na seksualni odnos. Sve to može biti uvod u fizičko maltretiranje, a ako ništa, “bar” potpomaže razvoju patoloških formi ponašanja, svakodnevnim svađama, nervozi, neraspoloženju i na kraju – depresiji.
Sila Boga ne moli, al' ni Bog silu ne voli
Žene neretko ostaju uz muškarce koji su ih udarili, tukli, maltretirali iz nade da će se oni promeniti, pokajati, iskupiti, te da se tako nešto više nikada neće ponoviti. Često isti ti muškarci zaista vole svoje partnerke, koliko god to čudno zvučalo. Međutim, nesvesni kompleksi, nemoć da se uhvate u koštac sa stvarnošću i izbore sa teškim problemima, savladaju nevolje ili premoste prepreke sa ženom na civilizovan način, čine svoje, praveći od njih nasilnike, što ni oni sami ponekad ne mogu da pojme. Da li muškarac koji udari svoju voljenu zaslužuje drugu šansu, može da proceni samo ugrožena žena. Ponekad, pokajanje neće izostati, ali u većini slučajeva muškarac koji jednom udari, udariće opet.
Šta će promeniti svest srpskih “alfa mužjaka” i koliko je vremena i kampanja za to uopšte potrebno, ne znam. Znam to da ženi kao nečijoj prijateljici, sestri, kćerci i majci, kao biću koje pre svega živi za ljubav, niko nema prava da uskrati dostojanstven život, život bez straha od nasilja bilo koje vrste. Znam to da traume i duševne boli zbog fizičkog zlostavljanja mogu da trajno unište žensko samopoštovanje, poljuljaju svaki sistem vrednosti, zatruju srce mržnjom i sruše veru u ljude, život i ljubav. I znam da – sila Boga ne moli, al’ ni Bog silu ne voli.
Stefana Pavlović: “Jer ja sam za teatre sa mnogo srca i vatre, teatre smeha i suza, gde nikad ne vlada red, gde ima i svađe, i pesme, i vriske, i aplauza. I kraj se ne zna unapred!”
