Ovih dana Grac vrišti od aplauza! Grupa umetnika obilazi ceo grad i na svakih nekoliko desetina metara zastaje i performativnim postupcima zabavlja desetine prolaznika koji, nalik demostrantima, jurišaju za njima. Ipak, više nam se čini da su umetnici izvesni demostranti jer svojim izvedbama apeluju na svakodnevne probleme u društvu. Dvojica obučenih u crno nose samrtni kovčeg, iza njih udovica provokativno obučena pokazuje svoje atribute, čak i pozira za prolaznike fotografe, dok joj njen kolega glumac stavlja ruke na grudi i u međunožje. Tako parodiraju smrt i pokazuju na groteskan način kako se, i u naizgled smrtno ozbiljnim situacijama ljudi besramno ponašaju. To vam je kao kad ljudi na Balkanu od svake daće naprave veselje, pa se svi lepo posle pokojnikovog pokopa nažderemo i napijemo, iako smo sat vremena pre toga kukumakali nad rakom. Jedan od njih leže na put i preprečuje žurnim i nervoznim automobilima prolaz, na šta mu oni naravno sviraju, dobacuju, uglavnom zaobilaze, a da niko ne gleda, verovatno bi i preko njega prešli. Al` da to neko uradi na Balkanu, kako bi popio batine od prvog šofera. Da neko izađe iz kola ne bi li pripomogao čoveku na putu, jer oni ne znaju da li je umetnik il` šta je, ni ovde se ne viđa, tako da je neljudskost internacionalna pojava. Zatim isti ti umetnici ulaze u tramvaje, kupaju se po fontanama, vrište, deru se i mirni i pomalo dosadan Grac čine življim i dinamičnijim. Za to dobijaju gromoglasne aplauze od nasmejane publike koja za njima juri kao da je željna umetnosti. Možda svi ti ljudi zaista uživaju u umetničkim aktima ali im pozorišta, muzeji i galerije izgledaju suviše uštogljeno i nepristupačno.
Još od dvadesetih godina prošlog veka avangardni umetnici su insistirali na tome da umetnost treba da bude dostupna na svakom koraku i u svakom trenutku. Glavna parola im je bila „Umetnost na ulicu!“ I zaista su postigli efekat. Danas imamo flajere, plakate, reklame, bilborde, grafite i svakolike oblike umetničkog izražavanja koji su nam široko dostupni. Ipak, Dostojevski se još uvek igra i Betoven još uvek svira u pozlaćenim dvoranama. Odatle nismo mnogo odmakli, ali svaki postupak poput ovog koji rade umetnici po Grazu (u daljem tekstu nabrojaćemo još neke), izvestan je doprinos brisanju uvek prisutne distance između ljudi i umetnosti.
Ulična umetnost je bilo koja umetnost nastala na javnom mestu. Motivi i tehnike ulične umetnosti su različiti. Grafiti predstavljaju slanje poruke na javnim površinama, u pisanoj ili likovnoj formi. Reč grafiti je nastala od italijanske reči “graffito” sto znači škrabati, a koren vuče od stare grčke reči “graphein” koja znači pisati. Postoje još od stare Grčke i Rima, a savremena istorija grafita počela je 1968. kada grafiti počinju da se javljaju po njujorškom metrou. Iako su za crtače i uživaoce grafiti umetničko delo, u mnogim zemljama su zabranjeni zakonom i tretiraju se kao vandalizam.
Neki gradovi uspešno rešavaju problem zloupotrebe grafita i ostavljenje glupih poruka na tek okrečenim fasadama, tako što dodeljuju određene prazne površine ulučnim crtačima, pa umesto sivih i oronulih, dobijamo kreativno ispunjene zidne površine. Što se mene tiče, ove prve bih kažnjavala sa jednogodišnjim svakodnevnim obaveznim fizikalnim molerajem, a ove druge nagrađivala sprejevima i dodatnom crtačkom opremom, jer znam koliko za njom vape, a koliko su često u oskudici jer je preskupa.
Umetnička grupa iz Berlina koju stopostotno čine žene doprinela je uličnoj ženskoj umetnosti. Raznim grafitima su objasnile prolaznicima šta misle o muškim poslovima i na taj način iskritikovale uglavnom lov i ubijanje životinja.
Koliko samo ima onih koji preživljavaju tako što sviraju instrumente po ulicama svetskim metropola. Naravno ima i onih koji ih bezuspešno imitiraju, pa od njih bežimo na drugu stranu ne bi li spasili zvučne opne. Često zbog takvih i one koji zaista umeju smatramo „klošarima“. A ti „klošari“ su, dragi moji, možda i najbolji predstavnici ulične umetnosti. Dakle, ona zvanično postoji i zvanično je priznata, pa ako vam je lakše da priznate ono što je zvanično, osvrnite se ponekad na te smele, uglavnom mlade ljude koji svojom kreativnošću i veštinom čine ulice veselijim. Evo kako to rade mladi u Gracu…
I zvuče odlično! Novi Sad takve i slične svake godine pozdravlja Festivalom uličnih svirača. I tih dana Novi Sad zvuči sjajno. Veselo i živahno. Ove godine se po prvi put održava mokrogorski muzički festival MMF u Drvengradu na Mećavniku. Osnivač je naravno Emir Kusturica koji kaže da će festival obnoviti sećanja na tradiciju uličnih svirača koji su svirali na srednjovekovnim muzičkim instrumentima. Dakle još jedan zvanični pozdrav hrabrim i kreativnim uličnim sviračima.
Kad se osvrnemo na još neke imperative urbanog životnog prostora, vidimo sve inovativnije primere ulične umetnosti:
– u Njujorku iz česmi u ulici Mercer više ne teče voda već pikseli
– u Berlinu je oko tridesetak biciklista prosulo petsto litara boje po ulicama, a najviše po prometnom Rosenthaler trgu
– svako ko je prolazio ulicom La Rambla u Barseloni mora da je bio ili izluđen ili oduševljen gomilom na raznorazni način prerušenih imitatora
Umetnost je svuda oko i u svakom od nas, te se okanite izvikanih muzeja ako vam u njima nije udobno i uživajte u njoj na način koji samo vama odgovara. Opažajte je, komentarišite, stvarajte je!
Ivana Miljak na svoj način uživa i stvara umetnost. Želja joj je da drugima pokaže koliko nam je umetnost blizu nas, i da na taj način prekine evoluciju praznih priča od kojih putujući beži.
