Jednom su nam na fakultetu rekli, da svako ko želi da se bavi pisanjem, mora da prisluškuje razgovore, gde god da se nađe. Mora na jedinstven način da posmatra svet i da dobro uočava detalje. U svakom prolazniku se krije potencijalna priča. On samo čeka da mu pokidate odeću i da uplovite u njegovu dušu. Ovu lekciju sam bukvalno shvatila, pa sam već narednog dana, počela da prisluškujem razgovore u autobusu i da diskretno posmatram prolaznike.

U autobusu možete svašta da čujete, najčešće laži. Iako smo kilometrima udaljeni od centra grada, jedan gospodin urla u mobilni telefon, kako je već na mostu i da stiže za pet minuta. Saznaš sve duge nazive bolesti od kojih pate penzioneri, a ujedno si obavešten o penzijama i politici. Sa mlađim sugrađanima je drugačije. Oni imaju večite probleme oko škole, puberteta i ljubavi. Jednom je devojčica svojoj drugarici prepričavala Balzakovo (Balzac) delo, na sledeći način: “Čiča Smorio ti je jedna teška budala, čim je uspeo da ostane bez keša. Pazi, nije mala stvar, da u to vreme imaš kompaniju koja proizvodi špagete! Dao je sav keš ćerkama i riknuo je kao ker! Da sam ja bila na njegovom mestu, familija od mene ne bi videla ni dinar. Išla bih u banju, ma kakvu banju, velnes… spa centri…” Istoriju i geografiju, uglavnom guglaju na tabletima. Ukoliko ne pronađu biografiju nekog vojskovođe, odmahnu rukom i prokomentarišu: “Ko ga šiša kad nema Fejs”.

 

Slika 139 Ulične priče

Osluškujem ritam ulice

Dok šetam ulicama, uviđam sve suprotnosti koje nosi jedan veliki grad. Na semaforu stoji džip u kom su dva debela lika. Verovatno su krenula na neki masni ručak, pa pravac “Silikonska dolina”. Iza njih je crveni jugić, u kom je “mlađi referent” od pedesetak godina. Žuri natrag na posao. Zapljusnu me oblaci parfema, uniformisanih ljudi, koji uvek negde žure. Crni sako, pantalone, obavezna kravata i bela košulja, otkrivaju stajling “man in black” iliti “mnogo sam zauzet i važan”. Da se ja pitam, svako bi na te svoje “ozbiljne” poslove, mogao da ide u starkama, da ima tetovaže i pirsinge i da se oblači kako ‘oće! Čemu predrasude, ukoliko obavljamo ono što se od nas traži? Dovoljno smo uspešni i bez takve garderobe.

Ima onih koji svoje oči skrivaju ispod vunenih šalova. Ima onih, koji sa prvim sunčanim danima, obuku majice, kako bi pokazali svoje zmijsko telo. Tu su i oni koje “pas nema za šta da ujede”, a ipak mirišu na sapun. Svako od njih, poput senke, vuče svoju priču za sobom. Neki to čine lako, a neke je već ta priča, počela da davi.

Slika 218 Ulične priče

Laganim koracima u ritmu džeza, niz Knez Mihailovu ulicu…

Oduvek mi je bila zanimljiva Knez Mihailova ulica, u kojoj se poređaju umetnici i počnu da sviraju. Tu je jedan dekica sa šajkačom, koji veselo svira frulu, kao i mladić sa saksofonom. Zvuci laganog džeza i bat prolaznika. Pitam se kako ti ulični muzičari žive? Da li imaju porodice, kuće i nekog sa kim dele ono malo ubačenog novca u kartonsku kutiju? Da li je ovom ulicom prošao neki menadžer ili lovac na talente? Verovatno, ne. Menadžere ne zanimaju ovakvi marginalni ljudi. Lakše je sarađivati sa onima koji prodaju kravu ili njivu, pa preko noći postanu zvezde, a iza sebe imaju tim stilista i “velikih” gazdi kafana sa Ibarske magistrale.

Ulazim u autobus i čujem zvuke, dobro poznate violine. Roki, Ciga iz kraja, zabavlja prisutne putnike. Ni njega nije zapazio menadžer sve ove godine, iako bi bio novi Džej na estradi! Roki nema ni kravu, ni njivu, ali je zato svim onim penzionerima, klincima i zauzetim ljudima, izmamio osmehe na lice. Naručujem pesmu za ceo autobus!

Izvor fotografija: blogspot.com, favim.com, flickrl.com


Tijana Banović je apsolvent srpske književnosti i jezika. U sebi skriva Petra Pana koji ne želi da odraste, koji bi samo da leti. Za svaki lonac ima odgovarajući poklopac.

Comments