Nosimo teret stalno i nagonski, toliko priviknuti da nas nešto tišti i pritiska, da uopšte ne primetimo kad se srodimo sa tim opterećenjem, a ono se zauzvrat materijalizuje u nešto sasvim telesno – visok pritisak, pojačanu aktivnost štitne žlezde, astmu i stotine drugih sitnih i krupnih disfunkcija organa i poremećenih hemijskih procesa u organizmu. Taj stalni teret, koji povremeno otežava toliko da preti da nas polomi, samo zato da bismo osetili olakšanje kad se pritisak smanji, bez svesti o tome da teret nije nestao, nego je samo malo lakši u odnosu na pređašnju težinu, a ipak je teži nego što je bio pre stresnog momenta u kome mu se težina mnogostruko povećala…
Teret i briga su sluge uma i zaduženi su da nas kinje i pokušavaju da nas slome, kako bi iskušali snagu našeg srca.
Jer, srce mora da obavlja svoj posao pod kamenom kojim ga opterećuje žrvanj uma.
Onog što stalno mora da bude glavni, jer mu je ključni organ smešten u glavi.
Um tripuje, srce klade valja.
Ne ide tako poslovica, ali što da ne izmislimo novu, isto tako tačnu?
Materijal za stres nalazi se u okolnostima, ali putanja dejstva stresa nalazi se u našim reakcijama. Stalni izvori male količine stresa, koji tu putanju održavaju stalno dvosmerno prohodnom, isto je otrovna i ubitačna, kao neki ogroman, iznenadan i neizbežan stres, koji tektonski poremeti svaki raspored naših snaga.
Ničeg tripoznog nema u tome kad nekog izgubite. Ali da li ćete prigrliti tu bol, ožaliti svim srcem i posle nekog vremena smestiti gubitak u pregradu sećanja na izgubljene stvari, dok se fokus življenja pomera ka površini sadašnjosti; ili ćete ostati zgrčeni od bola, nemi i zatečeni, držeči se za žalost i sposobni da osećate život samo kroz čemer, čini vitalnu razliku.
Hoćete li nositi kamen na srcu kao pokoru dok ste živi ili ćete taj kamen ugraditi među ostale spomenike, kojih će, što ste duže živi, biti sve više?
Srce, ono što je zaduženo za valjanje onih klada, ono to može. Da radi još, pritisnuto kamenčugom. Da radi na mišiće. Da cima dok ne posustane. Može neko vreme.
Snaga uma, udružena sa snagom srca, udisaće snažno radost života
Ali srce takođe može svoju mišićavost, sposobnu da valja klade, da ispolji onom drugom vrstom snage, onom najtežom. Snagom da nešto pusti, da se samo otkotrlja i zauzme svoje mesto, snagom da podigne sledeću kladu na svom putu i da je odbaci ili da nastavi da je nosi, ako mu se slaže sa patikama.
Srce može da izabere, ako mu um pomogne. Ali ako tripozni mlinar reši da ga natovari, radiće pod kamenom žrvnja i samleće se u krvavi prah.
Ali i um može da izabere. Najpametnije bi mu bilo da u svakom trenutku pusti srce da taj izbor napravi umesto njega.
Ne treba da se navikavamo na stres i da povećavamo težinu tovara koji nosimo. A treba da znamo šta nam je potrebno da bismo smanjili pritisak i težinu. Ako ne znamo, treba da saznamo. I da to uradimo.
Toliko zahvalnosti dugujemo svom srcu što valja nezgrapne klade u svim okolnostima, dok i dalje radi za nas.
Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.
