Ne znam zašto je to tako, ali dobro ljubljenje uopšte ne garantuje dobar seks. Dok loše ljubljenje ume da pokvari dobar seks, a ume i da preseče put ka bilo kakvom seksu.
Svi umeju da se ljube, generalna je zabluda. Isto kao i ona o tome da svi znaju da se krešu. Ili da razgovaraju. Ili da se zezaju.
To što svi rade sve ove stvari, uopšte ne znači da su dobri u tome. Ako imate dva od četiri, možete se smatrati srećnom dobitnicom. Tipa koji ume seks i zezanje. A ljubljenje i razgovor, pa…
Ah, sad kad sam tako postavila stvari, odjednom mi je sinulo. Oni koji se loše ljube, nekako ne umeju ni da razgovaraju. Ima to mnogo veze s jezikom, izgleda. Mada, čini mi se da ima više veze sa ispoljavanjem sebe kroz emotivnu komunikaciju. Nije komplikovano, samo tako zvuči.
Neki ljudi (čitaj muškarci) prosto ne nalaze sebe u izražavanju osećanja. Oni to čine. Ali nerado, pod pritiskom i nevešto. Kad počnu da se ljube, deluju kao da ne mogu da se snađu sa disanjem, sa kontrolom salivacije, sa zubima, pa vam se ponekad učini da će se ugušiti ili da će progutati sopstveni jezik, ili da će vam slučajno odgristi nos.
I sigurno ste primetile kako se prilagođavate muškom stilu ljubljenja i kako oni nerado slede vaše poteze i ne žele da ukapiraju ono što im sugerišete. Dakle, on se ljubi kljuckavo, sitno i brzo pokrećući jezik i uopšte ne konta zašto ga zaustavljate, uzvraćate sporijim i dubljim pokretima, a možda mu čak i predlažete da probate na vaš način.
Ili se ljubi tako što vam se isplazi u usta, a vi vidite šta ćete sa tim mokrim i beživotnim komadom nečega. Pokušavate da se snađete usisavajući, dodirujući ga ovlaš, pa malo snažnije, pliće pa dublje, grickate mu usne i uopšte, činite sve da ga reanimirate. Uzalud.
Ljubiti se sa nekim ko se baš očajno ljubi, vrlo je odbojno. A napraviti korak dalje, pa se upustiti u seks rešivši da ne morate uopšte ni da se ljubite, to je kao da se krešete sa nekim kome ste stavili kesu na glavu. Neprovidnu.
