Zamislite da se sreća prodaje. Ne morate da budete posebno maštoviti, a ako vas je nešto štrecnulo, verovatno ne morate baš ništa ni da zamišljate – vaša ideja o sreći je vrlo materijalna. Ali ako je za vas sreća samo pitanje imanja dovoljno para da kupite ono što vas usrećuje, ja mogu samo beskrajno da vam se divim. I da pokušam da nešto naučim od vas. Kako da zaradim te pare, recimo.
Zato pokušavam da zamislim da je sreća nešto što se kupuje. U Hepi šopu, recimo. Dobro, vi zamišljajte kako držite lanac Hepi šopova i širite posao po svetu, a ja ću da zamišljam bajku.
Kao, uđem ja u Hepi šop i počnem da razgledam. I ljubazna prodavačica, presrećna što može da me usluži, raspoloženo me pita „za koju vrstu sreće ste danas raspoloženi i mogu li da vam pomognem da odaberete?“
A ja se preslišavam, hmm, da vidimo, juče sam kupovala sreću u ljubavi, ostalo mi još stotinak grama, prekjuče sam pazarila srećne susrete, imaću ih i za sutra, bogami sam se istrošila prilično. Do kraja meseca još deset dana, a treba nešto i da se jede i da se plate računi. Hmmm, recite mi molim vas šta vam je danas najpovoljnije? Imate li nešto na akciji?
Onda mi prodavačica ponudi srećne rođendane upola cene do kraja nedelje, srećnu poslovnu priliku sa 20 odsto popusta i kompletnu sreću na sat – sniženu za neverovatnih 40 odsto, ako uz nju kupim i najnoviji proizvod – srećan šoping. Za svaki sat, cena je niža dodatnih 20 odsto.
Ah, ona je srećna što radi svoj posao, a i poznaje mušterije, kao pravi profesionalac. Osim toga, ja ovde stalno visim, pravi sam zavisnik od kupovine u Hepi šopu. Nisam nešto platežna, nikad ne kupujem velike količine, ali svakog dana kupim bar dvesta grama neke sreće.
Ali da vidimo, danas mi treba nešto da me pokrpi do kraja meseca.
Ah, a šta je ovo? Na dnu police na majušnoj drvenoj kutijici piše elegantnim paučinastim slovima “srećne okolnosti”, a cena im je paprena.
Prodavačica se srećno osmehuje i kaže „Njima je uvek visoka cena, to je znate, vrlo kvalitetna roba i vrlo tražena. I prodaje se na miligrame.“
Brzo izračunah da će mi za gram biti jedva dovoljno sve što imam na računu.
Prodavačica je ćutala s poštovanjem dok sam ja razmišljala, a onda je tiho dodala „isplatiće vam se“ blistavo me gledajući.
Oh, sinulo mi je, pa da! Šta će mi bilo koja druga vrsta sreće, ako imam srećne okolnosti?! Samo treba da ih iskoristim – na poslu, u ljubavi, u susretima, pri kupovini. Eeeej, kako ovo ranije nisam videla?
Eto, tako nekako. I znate šta, već se osećam bolje. Nekako sam srećna bez ikakvog posebnog razloga. Kao da sam u životu prepoznala sasvim dovoljno srećnih okolnosti. Kao da sam i u onim najzajebanijim nekako skontala kuda me upućuju i šta mi je činiti.
Kao da mi je sasvim normalno da budem srećna.
