Ovako je nekada pevao Đorđe Balašević, kada se kao i ja sad pitao zašto je ljudima teško da se izvinjavaju. Od njegove pesme prošlo je više godina, a ja i dalje nisam bliže odgovoru.
Neki izvinjenje vezuju za slabost. Ako ga primenjuješ ti si jedan slabić koji priznaje da nije bezgrešan. Jer valjda oni jesu! Kako da ne. Kada bi svako od nas na dnevnom nivou prepoznao situacije u kojima je pogrešio, sigurna sam da bi gotovo svakodnevno mogli da kažemo nekome “Izvini“.
Ne znači to da ćemo ići ulicom i izvinjavati se bez kontrole. Tako bi ova teška reč brzo izgubila težinu i kredibilitet. A drugi vas ne bi shvatali ozbiljno.
Suština je u tome da prihvatimo činjenicu da grešimo. I da ćemo to uvek raditi! Bez obzira na to koliko se trudimo da budemo ispravni. Greške su sastavni deo života, a na nama je da ih takve i prihvatimo.
Međutim, ono što možemo da promenimo, to je odnos prema reči “Izvini“. Nemojte da mislite o njoj kao o nekoj mlitavoj i bezukusnoj reči, koja će, ako je prevalite preko usana, napraviti od vas “niže biće”. Naprotiv, ona je oličenje hrabrosti i jačine i kao takva može, na duge staze, samo dobro da vam donese. Kada jednom shvatite da ćete se posle izvinjenja vi osećati bolje i da ćete biti spremni da krenete dalje, ova reč vam više neće biti tako teška.
Teret savesti koji nosite nakon neke greške je mnogo teži od izvinjenja. Pa zato, ako sam nekoga povredila ovim tekstom… Izvinite!
Pročitajte i ostale tekstove iz rubrike “Umeće življenja”.
