Znam ljude koji baš ne umeju biti srećni. Znam i neke kojima je sreća stanje svesti. Ja umem ponekad, kao na primer sad.
Srela sam danas dosta ljudi (a uvek sretnem dosta ljudi) i svi, ali svi su mi rekli nešto lepo, a neki su mi se baš divili.
Ma šta im je kog vraga, domišljah se i gledah u izlozima da vidim šta to oni vide. Ama, ljudi, ništa posebno. Niti sam se nešto obukla, niti izgledam posebno drugačije nego inače, samo se dobro osećam.
A nemam čak ni neki razlog da se dobro osećam.
Lakoća u grudima nekako nosi svaki moj pokret nagore, misli su mi lagane, skoro neosetne, osmeh mi je spor i istrajan, ramena su mi prava, korak mi je brz i dug. Svuda u telu mi je prijatno i ja to intenzivno osećam. Stvarno nemam razloga, kunem se. Niti sam zaljubljena, niti mi se nešto neplanirano lepo desilo, niti mi se uopšte išta posebno lepo desilo u poslednje vreme, a da nije deset puta nadjačano nekim bezvezarijama.
Hoću da kažem da to osećanje sreće nema veze sa realnim okolnostima. Ima veze samo sa mnom. Moja sreća je moja lična stvar, moja energija, moj dar. A moja spremnost da je podelim je verovatno ono što drugi vide, kad tako reaguju na moju, inače, sasvim uobičajenu pojavu.
Sreća je definitivno sposobnost, pa možda i talenat. Ima ljudi koji nikada nemaju dovoljno razloga za sreću
Moja prijateljica je to stanje imenovala rečima danas imam zvezdu.
I često je imala zvezdu.
Može biti da se ne radi samo o jednoj zvezdi, možda je ipak u pitanju sazvežđe.
Pa ako sam danas osetila sazvežđe, ostaće mi neka zvezda i za sutra. A ako sutra krene kiša meteora, poželeću mnogo želja, barem toliko da ozvezdam još jedno nebo.
Nema veze tuga, sputavajuće okolnosti, besmisleni doživljaji.
Samo se sjaj računa.
A on ne dolazi ni od kuda. Sami hvatamo zvezde.
Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.
