“I što pogledam sve je pesma i čega god se taknem sve je bol.” Ivo Andrić
Dobro poznati Andrićev citat govori o nepresušnoj pesnikovoj inspiraciji i bolu s kojim se, po nepisanom pravilu, suočavaju svi pesnici. U umetničkoj autobiografiji “Uspomene jednog crtača” slikar, novinar i pisac Momo Kapor dotiče se urođenog pesničkog bola:
“Počinjemo da se bavimo umetnošću, osećajući da nešto nije u redu s nama. Očigledno, razlikujemo se od drugih i to nas muči. Stranci smo među svojima još od malih nogu. Kljucaju nas u glavu profesori u školi (rasejani smo), grde nas roditelji (zašto ne izaberemo neko unosnije zanimanje), ostavljaju nas devojke (nespretni smo, zbunjeni i stidljivi), ne primaju nas vršnjaci (slabi smo sportisti, bledi i unezvereni), sumnjivi smo vlastima (izbegavamo masovne svečanosti, povučeni smo i mnogo čitamo) – a činimo sve da se svima umilimo, da budemo kao i ostali, da se oslobodimo usamljenosti… Tražimo neke slične ptice, ali njih nema u našoj prosečnoj, građanskoj sredini. Ipak, osećamo da negde postoje neka divna, pametna stvorenja koja će jedne večeri sleteti u naš mali pakao i izbaviti nas bede i poniženja.”
Momo Kapor: “Srećom, umetnost se začinje i daleko od lepote. Ona je žudnja za stvaranjem harmonije u haotičnom svetu u kome nam svakodnevno preti prosečnost i ružnoća.”
Umetničke duše obično su nesrećne, jer su neshvaćene zbog svoje različitosti. Ipak, skloni smo da verujemo da se umetnici obavezno izdvajaju izgledom, te kada vidimo nekoga ko se svojski potrudio da neobičnom pojavom skrene pažnju na sebe i istakne kako je drugačiji od ostalih, pomislimo kako je on sigurno pesnik, slikar, muzičar ili kakav drugi umetnik. U pomenutoj knjizi, Momo Kapor piše:
“Oduvek mi je bio sumnjiv ekstravagantni izgled pojedinih umetnika; duge kose, perčini, brade koje se trude da nadomeste ćelavost, minđuše u ušima i ostalo. Umetnik, koji se zaista, suštinski razlikuje od svog okruženja, obično je toliko ispunjen strahom zbog svoje različitosti da se trudi da bude što manje upadljiv. Nije li Franc Kafka (Franz Kafka), najčudniji od svih pisaca, nosio potpuno neupadljiva crna odela sa plastronom i čak radio kao činovnik osiguravajućeg zavoda, kao i T. S. Eliot (Thomas Stearns Eliot), službenik jedne banke; ko bi u liku Viljema Foknera (William Cuthbert Faulkner), dole na Jugu, u Džefersonu, dok pije pivo s farmerima, mogao da prepozna pisca koji je izveo najveću revoluciju u američkoj modernoj literaturi? Ekstravagantni izgled obično sakriva prosečnost i umetničku nemoć.”
Majk Tod (Mike Todd), američki pozorišni i filmski producent i treći muž Elizabet Tejlor (Elizabeth Taylor), rekao da je “biti bez novca prolazno stanje, a biti siromašan je stanje duha”. Iako naš narod nikada nije živeo u blagostanju niti okružen umetničkim delima kao stanovnici Atine, Rima, Pariza i drugih prestonica umetnosti, iznedrio je pregrštih velikih umetnika. Nobelovac Ivo Andrić je u eseju o umetnosti “Razgovor s Gojom” napisao:
“Proste i uboge sredine su pozornice za čuda i velike stvari. Hramovi i palate u svoj svojoj veličini i lepoti u stvari su samo dogorevanje i docvetavanje onoga što je niklo ili planulo u prostoti i sirotinji. U prostoti je klica budućnosti, a u lepoti i sjaju neprevarljiv znak opadanja i smrti. Ali, ljudima su podjednako potrebni i sjaj i jednostavnost. To su dva lica života.”
Ivo Andrić, “Razgovor s Gojom”: “Umetnik, to je sumnjivo lice, maskiran čovek u sumraku, putnik sa lažnim pasošem.”
Pitanje umetnosti je večno i postoji od kada je sveta i veka. Shodno vremenu u kom su živeli, ljudi su imali različite odgovore na njega, a svakodnevno se rađaju novi odgovori. Ne morate se složiti sa Oskarom Vajldom (Oscar Fingal O’Flahertie Wills Wilde) da je “tajna života u umetnosti”, ali izvesno je da nam ona pruža da stvaramo nove svetove i zaronimo u tuđe. Kao što kaže Gete (Johann Wolfgang von Goethe), “ne može se sigurnije pobeći od sveta nego kroz umetnost i ne može se sigurnije spojiti sa njime nego preko umetnosti”.
Irena Vuksanović je po obrazovanju profesor književnosti, ali mnogo više voli da piše nego da priča. Ne voli romantiku, ali voli romantizam. Nije vegetarijanac, ali obožava životinje. Ne voli da glumi, ali redovno posećuje pozorište. Zato je i pokrenula svoj blog Suflerka.
