Sa vama je sve u redu, preispitajte okruženje, začudićete se na šta ćete sve naići, slučajno ili namerno.
Ja sam umetnik, drago mi je
Pretpostavimo da se svako od vas našao ponekad u društvu u kojem ne pripada. Šta se tada zapravo dešava? Dešava se to da se osećate u takvom društvu kao Marsovac koji ne razume ni reč onoga što ljudi normalci, da ih tako nazovem, pričaju. Možda sam sada pomalo sarkastična, ali verujte da ne postoji gori osećaj, barem u mom slučaju, nego onaj kada se nađete u društvu u kome nemate nikakvih dodirnih tačaka. Moja priča počinje ovako: Našla sam se igrom slučaja u društvu ljudi koji se bave administrativnim poslovima u okviru jedne državne institucije. Njihova konverzacija je, možete zamisliti, tekla samo u jednom smeru – o poslovima koje obavljaju, ljudima koje susreću na poslu, o onima sa kim sarađuju; i da ne nastavljam ovo sumorno nabrajanje, shvatićete vrlo brzo zašto sam rekla sumorno.
Povod ovoga okupljanja je bilo rođendansko slavlje jednog od kolega mog dečka, igrom slučaja sam krenula sa njim – kada sam shvatila gde sam bilo je kasno vratiti se nazad, a ne uvrediti ga. Pokušala sam par puta da se uključim u tu dubokoumnu konverzaciju, ali nije mi išlo. Kada su me uključili u konverzaciju nakon nekoliko mojih pokušaja očaja, prvo pitanje koje je usledilo, jer su shvatili da nisam iz njihovog sveta, bilo je: A čime se ti zapravo baviš? Rekla sam ponosno: Ja sam umetnik, pišem, završila sam novinarstvo. Nastajao je tajac, blagi, kiseli smešak, komentar: Pa to je baš lepo! U meni je nastao muk.
Zapitala sam se šta na ovoj slici nije u redu. Prisetila sam se komentara drugarevog rođaka kada mu je saopštio da je upisao Akademiju dramskih umetnosti, kada ga je on potapšao po ramenu i rekao: Ma boli te uvo, zabavljaj se; što me je asociralo na ovu konverzaciju sa ljudima, koji kao da su iz drugog sveta, pomislih koliko je žalosno što im je svet tako siromašan i površan. Nikada neće upoznati prave čari umetničkog univerzuma, neće shvatiti koje su blagodeti umetnosti, već će uvek gledati u kutiju zvanu TV i zadovoljiti svoje najniže potrebe jer su jedino za to i sposobni. Gledati na umetnost kao nešto što je nebitno, ismevati je ili, još gore, omalovažavati ljude koji je vole i koji od nje žive, ne postoji niži oblik nekultivisanosti i neobrazovanosti.
Žalosno je što ti ljudi to nikada neće shvatiti jer nemaju kapaciteta. U tome i jeste razlika između umetnika i administrativaca. Umetnost jednako duhovnost, administrativnost jednako pravilnik ograničenih mogućnosti. Stoga, moj jedini savet je – ukoliko vas ne razumeju, nemate šta tražiti u njihovom svetu jer će vas njihova praznina ugušiti. Svet umetnika je divan i čaroban i nikada ga ne bih menjala za jednu noć provedenu u visokom društvu praznih duša.
Alex Anđelković – Zaljubljenik u umetnost, kad god ima priliku želi da podeli svoje impresije sa drugima, da zaintrigira druge da je makar malo zavole. Umetnost – “Čaroban svet” – njena definicija.
