“Dobar dan, da li imate minut za jednu kratku anketu?”
“U žurbi sam, ali ajde, reci”, nisam imala srca da odbijem devojku koja se osmehivala na četrdeset i kusur stepeni. Posle milion suvoparnih pitanja dođosmo i do mog zanimanja. Rekoh joj da sam slobodna umetnica, a ona je kroz smeh dodala: “Duhoviti ste! Evo, ponoviću, možda niste lepo čuli. Dakle, koje je vaše zanimanje?”
“Slobodna umetnica koja nije gluva!”
“Dobro, a čime se stvarno bavite?”
“Pisanjem. Doduše, pored toga izbacujem đubre, kuvam, gledam filmove, kupujem cipele, idem na kafu sa prijateljima… I da, ukoliko ti i ovo nije dovoljno, slobodno izmisli da sam medicinska sestra ili stomatolog”, namignula sam joj i uputila se ka gradu.
Vekovima se ljudi muče zbog umetnosti. Bilo da su te muke duhovne ili materijalne, umetnici lutaju, bore se sa kritikom, čekaju “gospođicu inspiraciju”, žele da zaustave vetar i vreme, traže svoje mesto među “običnim svetom”. Od detinjstva znaju da su drugačiji. Ne zanima ih svakidašnje. Zaključavaju se u svoju kulu od slonove kosti i sanjaju, a onda te snove pretvaraju u umetnička dela. Neki ostvare uspeh za života, drugi ga ne dočekaju, jer je njihov mali čamac zalutao u vodopad smrti. Da nije umetnosti život bi bio isuviše dosadan i jednostavan. Čije bismo pesme recitovali? Kojim bi se slikama divili? Pred kojim statuama bismo zastajali? Koja melodija bi pratila naše poljupce i udarce ljubavi?
Sve dok letiš - postojiš!
Moja porodica nije bila oduševljena kada sam se opredelila za “umetnički” fakultet. Ipak, iako nisu razumeli moju odluku, podržali su me. Kada sam im po prvi put rekla da želim da napišem roman, majka je bila zbunjena. Nije znala da li pre toga prvo treba da postanem pevaljka, manekenka ili kriminalac, da bi moje “književno čedo” našlo put do publike. Sreća pa “moja umetnost” ne zahteva materijalna ulaganja. Šta bi bilo da sam slikarka? Boje, štafelaj i platna koštaju k’o sam đavo. Moje reči ne mogu da promene svet, ali su promenile mene, moju porodicu i ona četiri “fana” koji sa nestrpljenjem iščekuju novu priču. Mama je zbog umetnosti počela da koristi internet. Čita čak i tekstove koje pišem za časopise. Deka se ljuti na kritičare: “Ukoliko znaju bolje nek napišu sami”, dok je baka najviše profitirala. U jednoj sobi je napravila mali muzej – uramila je moje diplome i priče, te za goste i neuke seljanke priređuje turističke obilaske ove prostorije.
“Misao i jezik umetnikovo su oruđe. Poroci i vrline umetnikova su građa.” Oskar Vajld
Sve dok pišem, anđeo sam na par minuta. Nekada moja krila nisu bela. Nekad sam gladijator koji se bori sa rečenicama, nekada sam istražitelj koji satima traži odgovarajući izraz, nekada se razbolim jer nisam napisala ništa… U mojim pričama ja mogu biti i slikarka i kurva. I medicinska sestra i stomatolog. U njima otvoreno flertujem sa Salvadorom Dalijem (Salvador Dalí), a da niko ne pomisli da sam odlepila! Kada stojim na zemlji čvrsto držim za ruke sve one koje volim. Jedem, pijem, šetam, spavam, smejem se i čeznem za jedinstvenim osećajem – kada ste zadovoljni zbog još jedne priče koju ste priveli kraju.
Izvor fotografija:aslongasitsfancy.com, cellectivelybe.com, zasinzebra.com
Tijana Banović je apsolvent srpske književnosti i jezika. U sebi skriva Petra Pana koji ne želi da odraste, koji bi samo da leti. Za svaki lonac ima odgovarajući poklopac.
