Da li se sećate prvog puta kada ste napravili nešto? I sećate li se onog osećaja zadovoljstva i ushićenosti povodom toga? Od šarenih slika koje su pronašle svoje mesto na porodičnim frižiderima i policama do prvih fotografija i snimaka napravljenih običnom telefonskom kamerom, naše najranije kreativne potrage i otkrića imaju tendenciju da ostanu uz nas čitavog života, a sve te male nijanse i sećanja na to ko smo bili “pre nego što smo porasli”, obaveštavaju nas o tome ko smo postali i kuda bi trebalo da idemo.
Tri različita umetnika iz potpuno različitih krajeva sveta pokušali su da odgovore na pitanje gde leži njihovo nadahnuće, šta je to što ih je oblikovalo u ono što su danas, opisuju snagu stvaranja umetnosti iz čiste, dečje, radosti i daju nam savete na koje bi trebalo da se oslonimo na sopstvenom kreativnom putovanju.
Laurence Philomene, fotograf, Montreal
Odrastajući kao queer klinac u Montrealu u Kanadi, Laurence Philomene tražio je i vezu u živopisnim umetničkim zajednicama na mreži. “Ušli bismo nakon škole i proveli večeri razgovarajući o fotografiji, filmovima i smislili nove ideje”, prisećaju se oni. “Kada sam imao 13 godina, postao sam opsednut grupom fotografa koji slikaju vintidž Blithe lutke, i počeo sam ih samostalno sakupljati i fotografisati.” Vremenom, fotografisanje lutki ustupilo je mesto fotografisanju prijatelja i sebe.
Sada Philomene svakodnevno slika autoportrete za projekat nazvan Pubertet, dokumentujući svoje iskustvo na hormonskoj terapiji. “Kada sam započeo svoju transformaciju, plašio sam se da govorim o tome na mreži, ali kada sam prvi put to učinio, bilo je zaista oslobađajuće”, priseća se Philomene. “Dobijam povratne informacije da je drugima zaista korisno da vide stvari kroz koje prolazim. Poenta mog rada je humanizacija trans postojanja, jer iako je naše postojanje marginalizovano, na kraju dana, svi smo ljudi i naši dani se ne razlikuju”. Njegov katalog autoportreta prikazuje čitav proces promene koji traje, beležeći lepotu svakodnevnih trenutaka: pranja zuba, doručka i gledanja filmova u krevetu, ponekad koristeći sijalice različitih boja u svojoj spavaćoj sobi kako bi osvetlile najobičnije trenutke u scenskoj atmosferi. Inspiracija često dolazi iz mesta koja su vaša intimna oaza: “Moje najdraže mesto za fotografisanje je moj dom. Tamo imam svoj atelje koji dobija najlepšu dnevnu svetlost čak i u najoblačnijim danima”, ističe Philomene.
Prava emocionalna investicija ide u stvaranje društveno angažovanog posla; na pitanje šta treba promeniti u načinu na koji naša društva predstavljaju trans i rodno neprilagođene ljude, Philomene kaže: “Mislim da generalno postoji veliki strah od drugosti u našim društvima i da strah često dovodi do nasilja naročito za trans i rodno neprilagođene ljude. Veći deo mog rada odnosi se na uništavanje tog osećaja straha i negovanje osećaja zajednice. Želim da se više povezujemo jedni sa drugima, a fotografija je zaista moćno sredstvo za to”. Iz ove priče možemo shvatiti da je najbolji način kada započinjete svoj kreativni put, da sebi postavite sledeća tri pitanja: Šta smatram da nedostaje? Kakvu umetnost želim da vidim u svetu? I koju ću priču ispričati? Sa ovakvog polazišta će sve pre ili kasnije doći na svoje mesto.
