Popularnost umetnika kroz istoriju nije se zasnivala isključivo na njihovom talentu i kreativnosti. Preduzetnički duh i energija su osobine koje su mnogima donele slavu i urezale ih u kolektivno pamćenje civilizacije. Izuzeci su retki i u ovom trenutku na um mi pada samo Van Gog. Nikada nije, niti će biti dovoljno napraviti lepu sliku, skulpturu, muzičku kompoziciju. Lepota je stvar subjektivne procene, i čak iako se vaše delo sviđa svim vašim prijateljima, slava se stiče kroz masovnost.
Za Baha se, na primer, danas kaže da je bio “prvi muzički superstar”. Komponovao je Johan Sebastijan godinama, bez uspeha, ali jednog je dana shvatio da ta muzika koju komponuje jednostavno nije “cool”. Tada je seo i napisao simfoniju – to je bilo ono što se traži. Da nije bilo tako i da nije imao želju da svoju umetnost promoviše putujući po celoj Evropi, do smrti bi ostao orguljaš u Arnštadu. Nego, ovo nije tekst o Bahu …
Jedan veliki umetnik 20. veka bio je ismejan i odbačen od svog umetničkog kružoka, kada je odlučio da ga više od filozofiranja i lamentacije o nepravednosti života interesuje da se proslavi i obogati. Njegovi dotadašnji prijatelji dali su mu nadimak – anagram “Avida Dollars” (Pohlepa za dolarima). Salvador Dali, koga danas nazivamo ocem nadrealizma, zapravo je bio odbačen od nadrealista. Dok je svoju slikarsku tehniku dovodio do perfekcije, mali demon ambicije mu je sedeo na ramenu i govorio da može više, da može postati svetska zvezda. Tako se spakovao i otišao tamo gde je ambicija bila vrlina – u SAD. Ubrzo je postao istinska zvezda, miljenik džet seta, a znao je i kako da tu pažnju iskoristi – kreirao je skupoceni nakit, radio portrete poznatih i bogatih, kreirao sa Koko Šanel i sarađivao sa Diznijem i Hičkokom. Poslednje godine života i pad kreativne energije napravili su od njega “nadrealističkog klovna”, koji je svoj potpis stavljao na prazne komade papira, na užas agenata koji su smatrali da na taj način obezvređuje svoju umetnost. Ja, vidite, želim da verujem da je to radio kako bi svoj ”kod” proširio svetom i sačuvao ga u vremenu. Upotrebni predmeti koje je kreirao, bili su preteča pop-arta, način da umetnost izađe iz muzeja i galerija, da se proširi na ulice i više ne bude luksuz dostupan manjini. Danas je njegov potpis poznat koliko i njegova dela, ako ne i poznatiji, budući da je, uz čuvene antigravitacione brkove, postao njegov trademark.
Ovih dana prepoznajem sličnu tendenciju i kod jednog od velikih umetnika današnjice. Mag kreativnosti i elegancije, za koga je vreme, naizgled, stalo i koji svojom neizmernom kreativnom energijom stvara neku novu dimenziju kulture, primerenu našem vremenu konzumerizma je i Karl Lagerfeld. Poput Dalijevih signature moustache, Lagerfeld svoje naočare za sunce i konjski repić, uz prepoznatljiv Chanel logo odašilje, poput šifrovane poruke, u svet. Svako sebi može priuštiti bočicu Koka kole ili kondom sa njegovim potpisom, i začiniti svoj život sitnicom koja ima dodatnu, stilsku vrednost. Zahvaljujući neposrednosti i antielitizmu Endija Vorhola, Baskijata, Dalija i Lagerfelda, umetnost je postala poput zidnih novina i živi svoj život kroz konzumente.
Jelena Ignjatić previše priča, premalo filtrira. Jedinstveni nosilac dijagnoze labrofagija. “Ćutanje je zlato, a ja ne volim zlato…” Kad pretera – laje, kad promukne – izvinjava se. Mrzi dugmiće. Uradila neke psihološke testove koji tvrde da je pali moć. Lažu!
