Čitala sam pre nekoliko godina knjigu ”Put kojim se ređe ide” Skot Peka. Čovek je lepo primetio da se naše navike u ishrani mogu preneti i na poslovni plan, ali i na ljubavni. Sonja Martić to pokazuje u svom tekstu Doziranjem protiv taktiziranja:
”Volite li kolače?” upitao sam je. Odgovorila je da voli. ”Koji deo kolača najviše volite?” nastavio sam, ”kolač ili šećerni preliv?”. ”Oh, preliv naravno”, odgovorila je sa entuzijazmom”. ”A kako se jede kolač?” upitao sam, osećajući se kao najtupaviji psihijatar na svetu. ”Ja prvo pojedem preliv”, odgovorila mi je. Sa njenih navika u jedenju kolača, prešli smo na analizu njenih poslovnih navika, i kao što se dalo očekivati, otkrili da se ona svakog radnog dana prvo posvećuje obavljanju lakšeg dela posla, dok se preostalih šest sati nakanjuje da pređe na problematičniji zadatak.
Ova tema me je jako zainteresovala sa poslovne strane. Jedan eksperiment rađen na Harvardu pokazao je da još kao deca pokazujemo različite načine odnošenja prema zadovoljstvu ili nagradi. Dokazano je da deca koja su sposobna da odlažu privremeno zadovoljstvo radi kasnije nagrade pokazuju veću tendenciju da uspeju na poslovnom planu, za razliku od dece koja ne umeju da čekaju.
Sećam se svoje drugarice Jovane Bobić. Uživale smo u jednom divnom pariskom restoranu kada nam se prijela pica. Stigle su dve ogromne porcije i mi smo bile prijatno iznenađene, s obzirom na to da smo navikle da uvek ostanemo gladne zvog malih francuskih porcija. Ja sam svoju smazala u tren oka, dok je moja drugarica uživala u svakom zalogaju, a na kraju odlučila da će ono što joj ostane da uzme za poneti. Najlepši deo pice ponela je sa sobom, ali ga je na kraju bacila jer je na putu do hotela postao kaša. Ne bi doživela takvu tužnu sudbinu da je odmah smazala najlepši deo. Neke stvari u životu, kao što su ukusna pica, čokoladni kolač ili simpatični dečko, treba zgrabiti odmah, ali kada su u pitanju ljubav ili posao, ne treba se zaletati već čekati pravi trenutak.
Ja umem da čekam. Volim da čekam. Uživam u tim trenucima maštanja i nadanja da će se moj rad isplatiti. U stvari, ne nadam se – znam da će se isplatiti. Takva sam – verujem da ništa nije nemoguće ako dam sve od sebe. A za ono do čega mi je stalo spremna sam da dam svoj maksimum u svakom trenutku; da se trudim, da se mučim, nerviram, plačem, pevam, igram, vrištim, pišem, crtam i na kraju uvek završim sa osmehom na licu, srećna što mi je još jednom pošlo za rukom da ostvarim svoje želje.
Eksperiment na Harvardu izgledao je ovako: deca bivaju uvedena u sobu gde dobiju mančmelou uz objašnjenje da ako ga odmah smažu neće dobiti više ali da će, ukoliko odluče da sačekaju, dobiti još jedan. Klinci su na najluđe načine pokušavali da odole poslastici. Pronašla sam se u ponašanju nekih, a smejala sam se devojčici koja nije dočekala ni da sasluša objašnjenje, a već je žvakala svoj mančmelou.
Šta vi mislite? Da li je bolje odmah smazati ono što vam se dopada ili čekati, ako znate da se strpljenje bolje nagrađuje?
Jovana Miljanović je, pre svega, veliki sanjar. Piše pesme, priče i svoj neobični blog. Oseća potrebu da uvek bude u toku sa najnovijim informacijama iz sveta – kako bitnim, tako i nebitnim. Živi za putovanja, druženje, modu, umetnost i ukusnu hranu. Omiljeni citat: “per aspera ad astra”. Spremna na sve da ostvari svoje snove.
