Una Nikolić je master primenjenog slikarstva, vizionarka čiji radovi, bez zadrške možemo reći, nikog ne ostavljaju ravnodušnim. Unine slike odišu čitavim dijapazonom emocija, dok su njene figure depersonifikovane, ali ipak igraju ulogu pomagača u filtriranju svega što je okružuje. Ipak, Una nam otkriva da uskoro planira da promeni svoj umetnički izraz – o čemu smo detaljnije razgovarali u nastavku teksta, kao i o načinu na koji se nosi sa izazovima savremenog sveta, uz koje tehnike najčešće eksperimentiše i u čemu još želi da se oproba u svojoj karijeri…
U umetničkom svetu si poznata po tome što eksperimentišeš u svom stvaralaštvu, na svojim platnima hrabro prikazujući ljudsku podsvest i tajne uma. Budući da kombinuješ razne likovne tehnike i pristupe, kako bi opisala svoj umetnički stil?
Kako danas sve manje nailazimo na jasno razvrstavanje umetnika po pravcima, možda bih najjednostavnije opisala svoj rad kao figuralnu apstrakciju postmodernizma. Namerno koristim pojam figuralno, a ne figurativno, koliko zbog samog procesa stvaranja svakog mog dela, toliko i zbog ishoda. Okrećem se distinkciji dva pojma, gledišta, gde figura nije sama sebi cilj, već ima ulogu medijatora u celoj toj akciji slike.
Akt dominira kompozicijom i pažnjom posmatrača, smešten u određeni vid radnog i trpnog stanja. On stvara, a ujedno biva i dezintegrisan onim što ga okružuje i prožima. Uvek se telo nalazi u tom međuprostoru, kao spona, od posmatrača do apstraktnog vrtloga, meni još uvek skrivenog.
Tvoji radovi kipte raznoraznim emocijama i snažnom energijom, a centar zbivanja je, kako kažeš, ljudska figura. Na koji način se nosiš sa izazovima savremenog sveta? Šta kroz svoje stvaralaštvo želiš da poručiš?
Centar zbivanja, u neku ruku, uvek je ljudska figura, sve ono što ste sami u stanju da sipate u nju. Bilo da gledate u drugoga ili u sebe, ona je uvek prisutna. Primetila sam da težim figuri kao arhetipu, te su likovi u mojim radovima začuđujuće depersonifikovani. Možda je ona nosilac, pomagač u filtriranju svega što mi se dešava ili ne dešava, onog što me okružuje, pa i tog savremenog sveta i pomenutih izazova.
U ranijim godinama svog slikarstva se nisam preterano trudila da posmatraču dostavim određeni narativ. Sada to radim još manje. Kako više slikam, tako mi definicije i poruke više izmiču. Zato mi je odgovor, na pitanje vezano za poruku koju šaljem, uvek najteže. Verujte mi, znam isto ili manje od vas koji ih gledate. Prestala sam da tumačim radove do te mere da možda postaju pomalo sebični slikarski čin, dovoljni sami sebi. Ispostavi se da slike imaju meni šta da poruče, mada to uglavnom shvatim tek kasnije, kada određene stvari sagledam bistre glave.
Šta je to što bi laičkom oku opisala kao apstraktno u svojoj umetnosti?
Osim figure, koja je formom uglavnom jasna posmatraču, sve ono što je okružuje se uglavnom svodi pod apstrakciju. Najprostije rečeno, to je pozadina u kojoj lik obitava. Nemam posebno objašnjenje tog prostora koji čini veći deo mojih radova, niti striktan plan kada ga slikam. Naprotiv, volim slobodu izbora i on u sebi nosi taj impulsivni deo mog karaktera. Sva ta “pozadina” sačinjena je od brzih poteza, mrlja, slučajnosti koje slažem po nivoima. Iako nemam obavezu da pratim određena pravila u građenju te igre, ona me solidno potroši i okupira, zaokupi pažnju i izvuče adrenalin na površinu. Naizgled nepretenciozna baza zapravo mi često diktira šta će se sa likom desiti. Ta dva uvek prisutna elementa, figura i prostor, prožimaju se, jedno drugom brišući granice.
Prvenstveno koristiš suve tehnike, akril, ulje. Sa kakvim tehnikama si, takođe, eksperimentisala?
Prošla sam kroz solidan broj likovnih tehnika i u mnogima se pronašla. Međutim, ako govorimo o platnu koje je postalo i ostalo, za sada, moj glavni poligon, zapravo i nisam preterano eksperimentisala. Barem nedovoljno dugo da određeni nov metod uvrstim u primarne. Ako obuhvatimo igre van platna, tu već mogu da kažem da uživam u stvaranju digitalnih kolaža i fotomanipulaciji. Vrlo često ih koristim kao radne verzije svojih slika, ali i inspiraciju. Odgovara mi brzina kojom ih stvaram jer može da isprati i smiri situaciju u kojoj ideje krenu haotično da dolaze.
Ipak, u neobaveznom razgovoru si nam otkrila da želiš da promeniš svoj umetnički izraz. Zašto?
Mislim da je promeni odavno vreme i ona je sastavni deo kretanja u bilo kom pravcu. Još uvek ne planiram da potpuno izokrenem svoju estetiku, već da se pomerim iz zone prijatnog i poznatog. Želim da otklonim svaku dozu zadrške, pre svega iz samog procesa rada, a zatim i stege razmišljanja o tome šta je “dobra slika”.
Takvi koraci prate umetnika sve dok se ovaj bavi svojim delom, svaki put kad želimo da napredujemo se uglavnom borimo sa starim stavkama u novom ruhu. Promene koje se dešavaju u sazrevanju, okolnostima, verujem da ću vrlo brzo transponovati na platna.
Bitnije mi je da sledeća faza bude plodonosna, nego komercijalno uspešna.
Ujedno si pomenula da želiš da ti crtež postane fokus. Šta ti crtež dopušta u odnosu na ostale segmente rada?
Primetila sam da slike koje ostavljam za sebe, tj. ne puštam u prodaju, većinom imaju nezasićene kompozicije gde je sva energija sažeta u liniju i njeno oblikovanje prostora. Privlači me ta sirovost momentalne ekspresije. Brzina ruke, linija koja, naspram studiozno islikanih površina, nosi mnoga ograničenja, u isti mah ona me svojom jednostavnošću direktno ščepa. Taj kontrast sirovog i nežnog uvek prija.
Definitivno želim da dam više prostora svom impulsu koji će u narednom periodu biti kanalisan snažnijim, hrabrijim potezima, negujući ogoljenost duha i ideje kroz motive i postupak rada.
Šta je (ili ko je) imalo najviše uticaja da počneš da se baviš slikarstvom? Koja tačka je bila prelomna?
Ono što se čini da su logične prelomne tačke, rano okretanje likovnom obrazovanju, a kasnije i upisivanje Fakulteta primenjenih umetnosti, samo je prirodan sled dugoročne podrške mojih roditelja. Sloboda izbora, ali i odgovornost pripale su meni, dok je njihova uloga nastavila da bude pružanje poverenja. Još uvek ne znam da li sam opravdala njihov trud.
Ako bih izdvajala nova poznanstva koja su me upravljala ka slikarstvu, onda veliko prvo mesto nosi naš slikar Miodrag Kamberović, čije me prijateljstvo i znanje negovalo u periodima kada sam počela da shvatam čime sam, zapravo, izabrala da se bavim.
Jedno veoma bitno pitanje se uglavnom postavlja nakon završetka fakulteta, kada se odvojite od idilične atmosfere klase i lepih fakultetskih zadataka, a to je: Da li imam samo talenat ili posedujem i potrebu za slikanjem?
Diplomirala si na odseku Primenjeno slikarstvo na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu. Šta je to što si na studijama naučila što i danas redovno primenjuješ u svom stvaralaštvu?
Verovatno se sada očekuje da izdvojim neku filozofiju ili mudrost svojih profesora, ali moram da dam prednost jednoj drugoj stvari.
Ono što već godinama vozi moju umetničku skalameriju jesu česti razgovori sa kolegama, prvenstveno sa klase, a kasnije i drugim, koji su odavno postali prijatelji. Razmenjivanje pitanja, skica, detalja o sadašnjim i budućim slikama, mogućim pravcima kretanja. Čak i razgovor sa meni dragim ljudima, onim koji nemaju direktne veze sa slikarstvom, uvek me je terao napred.
Drago mi je da je taj naš suživot na studijama postao plodno kreativno tle koje se kasnije samo širilo kroz projekte i poznanstva. Hvala im što me trpe sve ove godine i pomažu da saniram svaku slikarsku sušu i požar.
Kako izgleda tvoj tipični dan u ateljeu? Šta je sve potrebno da bude ispunjeno kako bi tvoj kreativni proces prošao uspešno?
Kreativni proces počinje, na sreću ili na žalost, mnogo pre ulaska u atelje. Nešto vas je podstaklo i probudilo, ili vam je nečeg preko glave. Nisam preterano disciplinovana slikarka, pa sam se navikla na haotičnost samog postupka. Kao i u svakoj radnji, nekad vam prosto ne ide, a nekad začudite i sebe i druge. Ono što znam sigurno je da baš kada operem četke, završim neuspešnu partiju slikanja, javi mi se najbolja ideja, pozove me da krenem nanovo. I tako vam nikad nije dosadno, borba sa platnom, sa sobom, sa drugima, možete da birate…
Šta bi poručila mladim slikarima koji tek počinju svoj profesionalni put? Koji savet je tebi pomogao u tim godinama?
Rekla bih im da će biti u pravu kojim god putem da krenu. Da li će pratiti tržište i trendove ili probijati se uzvodno – zavisi od mnogo faktora. Verujem da je baza svake odluke upravo u samoj umetnikovoj ličnosti. S tim u vezi, saveti koji su meni najviše pomogli na početku puta jesu upravo oni o samom životu i sazrevanju.
Da li postoji još nešto u čemu bi volela da se oprobaš u svojoj karijeri?
Imam nekoliko ideja koje uključuju saradnju nekoliko mojih kolega, a bile bi izlet u nešto drugačije, što do sada nisam probala. Ne bih da ih preciziram i na taj način razotkrijem pre same realizacije. Volim da vidim komunikaciju između slikara, saradnju. Zajednički projekti su mi uvek zabavni ako ih radim sa dobro odabranim ljudima. Sve dragocene razgovore koje sam skupila čuvam u glavi i često ih vizualizujem.
Takođe, ponovo bih mogla da aktiviram primenjenu stranu stvaralaštva. Na primer, vratilo mi se interesovanje za uličnu umetnost i nekonvencionalan dizajn. Možda kao odgovor na svu prividnu savršenost koju gledamo svakodnevno – upeglani životi i upeglana lica. Toliko inspiracije leži u kulturi bunta, u andergraundu, mnogo ju je lakše implementirati u kreaciju nego što mislimo, a i zdravo je.
Budući planovi?
Ove godine okrenuta sam likovnim kolonijama, rezidencijama i postavljam inostrano tržište kao primarno. Uz dekonstrukciju i ponovno obrazovanje samog slikarstva, čeka me mnogo rada, a izložbe i konstantno prezentovanje sam usporila kako bih dala prostora svežim idejama. Za kraj, izgleda da u narednom periodu planiram da radim šta god poželim.
Fotografije: WANNABE Media
