Slikarka Una Novosel je još kao dete volela da odbačenim stvarima pronađe svrhu time što bi od njih napravila nešto novo. To se i danas odražava na njenom stvaralaštvu – na slikama velikih formata koje plene sekundarnim materijalima koji, uz ekološki aspekt, platnima daruju vibrantnost. Una, koja je diplomirala i masterirala na odseku Unutrašnja arhitektura i dizajn nameštaja na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu, predstavlja treću generaciju umetnika u svojoj porodici. Već na početku razgovora nam je otkrila da će nas obradovati i svojom novom izložbom koja je trenutno u pripremi…
Nakon što si krajem prošle godine otvorila izložbe u Kotoru i Beogradu, a ubrzo potom postala majka, u neobaveznom razgovoru si nam otkrila da pripremaš i sledeću izložbu svojih radova. Budući da je u ranoj fazi pripreme, ukratko nam reci o čemu se radi – kakvu tematiku želiš da predstaviš?
Sledeće što bih volela da izvedem jeste doktorska izložba, odnosno, izložba u okviru doktorske disertacije. Zamislila sam multimedijalnu izložbu kojom bih objedinila nekoliko vizuelnih umetnosti sve u vezi sa razvijanjem svesti o ekologiji, što je od starta glavna ideja i pozadina mog stvaralaštva. Od vizije do realizacije i krajnjeg ishoda, uvek se dese neplanirane izmene, pa verujem da će i ovde biti slučaj. Radujem se toj izložbi i videćemo šta će ispasti na kraju. Malo je veći poduhvat, ali i dalje verujem u sebe da to mogu.
Tvoje slike su velikih formata, u monohromatskom pristupu. Pored akrilnih boja, tvoja platna krase i sekundarni materijali – pesak, kamenje, metal, plastika, kese, papir. Koristiš ono što je odbačeno i reciklirano i daješ mu novu svrhu. Šta te je motivisalo da primenjuješ ovakav pristup?
Kao i druge situacije u životu, i ovaj pristup je nastao spontano. Oduvek sam, pa i kao dete, volela da odbačenim stvarima pronađem svrhu i napravim nešto od toga. Rekla bih da je od ranog detinjstva krenula ta igra. Svakako su moji umetnički počeci započeti kod tate u atelju. Dok je slikao ili pravio ramove za slike, igrala bih se pored i uzimala sve što njemu više ne treba. Prvo moje delo je bila slika, odnosno, kompozicija malih dimenzija napravljena od otpadaka lajsni za ramove. Žao mi je što to nije sačuvano.
Kroz svoju umetnost radiš na razvijanju svesti o problematici ekologije. Šta misliš, kako svako od nas na dnevnom nivou može doprineti očuvanju planete?
Za početak, da ne bacamo đubre tamo gde ne priliči, bilo manjeg ili većeg sadržaja. Čak ni žvaku, koju bi verovatno izjeli mravi, ne mogu da bacim na asfalt. Kanta ima svoju svrhu – ljudi, koristite je.
Na tvojim slikama dominira zlatna, srebrna, bronzana, zagasite boje. Šta kroz njih posmatraču želiš da poručiš?
Nije sve tako „sivo”. (smeh)
Da se vratimo malo unazad. Treća si generacija umetnika u svojoj porodici. Pomenula si nam svog tatu. Pričaj nam o svom detinjstvu, odrastanju i prvim susretima sa umetnošću.
Kao što sam već napomenula, sve je krenulo u tatinom ateljeu koji se nalazio u donjem delu naše porodične kuće. Mislim da, pored predispozicije koju ti nametnu geni, takođe mnogo zavisi od toga i u kakvom okruženju odrastaš, šta ti je dostupno u datom momentu i slično. Mogla sam da povučem, na primer, na maminu stranu i budem lekar ili već nešto u medicini, ali u mom slučaju odmah je dominirala umetnička linija. Takođe, vrlo rano sam pokazivala i snažnu potrebu za muzikom, pa sam završila i muzičku školu. Svirala sam klavir i time sam se bavila ozbiljno. Čak su moji bili ubeđeni, pa i ja, da ću nastaviti da se bavim time, ali onda je došlo tinejdž doba i…
Diplomirala si i magistrirala na odseku Unutrašnja arhitektura i dizajn nameštaja na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu, a trenutno si na istom fakultetu na doktorskim studijama – ali iz oblasti Primenjenog slikarstva. Kako se desio prelaz sa enterijera na slikarstvo?
Zanimljivo pitanje… Zapravo sam slikarstvo i želela da upišem; međutim, kad sam završavala srednju školu, moja majka je u tom momentu bila samohrana majka sa dvoje dece i slikarstvo se nije činilo kao zvanje kojim bih „rešila” egzistenciju i njoj mogla da pomognem. Enterijer se činio kao opcija kojom bih doprinela, a opet bih ostala u oblasti kreativnosti i nečega što me je, takođe, privlačilo.
Oduvek sam razmišljala i kao enterijerista. Našu porodičnu kuću sam ne znam ni sama koliko puta u svojoj glavi renovirala – kao dete, pa i kasnije. Tako da nakon završenih master studija, čak i pre nego sam završila studije, počela sam da radim u eminetnom arhitektonskom birou gde sam, u stvari, i naučila sve ono što je trebalo za pet godina na fakultetu. Tu sam se upoznala kako sa strukom, tako i sa najvećim brendovima kad je opremanje enterijera u pitanju, a takođe i sa koleginicom arhitektom Marijom Radojičić, koja je bila moj lični mentor.
Zatim se desio neočekivani preokret, doživela sam saobraćajnu nesreću nakon koje sam morala strogo da mirujem. U tom momentu mi se to mirovanje i boravak u kući činilo kao vreme ili momenat u kojem najzad mogu da se posvetim onome što me je godinama prizivalo, a nisam imala dovoljno vremena da se iskreno tome i posvetim. Kupila sam materijal za crtanje i slikanje, iako u početku nisam imala jasan cilj šta ću sa tim, samo sam znala da moram. Od tada, znala sam da nema nazad.
Danas, na šta sve umetnik treba da obrati pažnju da bi bio uspešan?
Uspeh je malo širi pojam i nije za svakoga isti. Nekome može da se vezuje za finansijski status, dok dugome to nije primarno – pogotovo umetnicima. Svega ima. Tako da, prema mom mišljenju, uspešan umetnik je istrajan umetnik, odnosno, bilo ko da si, tj. bilo čime da se baviš, ako nisi istrajan u tome – bačeno vreme, uzalud je. Ali ako imaš jasan cilj, želju ili potrebu, to te vodi pravim putem i ne dozvoljava da skreneš sa istog. Samo tad uspeh i može da se desi.
Na koji način pronalaziš inspiraciju onda kad je nema?
Uvek je ima, samo postoje faze stvaranja, odnosno, slikanja. Postoje i faze kad po mesec dana ne uđem u atelje, ali vrteška u glavi ne da mi mira. Tu se nešto uvek dešava, a ni sam ne znaš tačno šta, neka hemija, ne znam tačno ni da opišem, i onda kad se dočepaš ateljea – eksplodiraš. Stvaraš bez prestanka; ne možeš da se odvojiš od platna i jedva čekaš sutradan ponovo. Sve je to deo procesa. I kad ne stvaraš, ti se pripremaš za stvaranje, ne možeš da pobegneš od toga.
Kao što smo već pomenuli, nedavno si postala majka. Da li uspevaš da se i dalje u željenoj meri posvećuješ i stvaranju?
S obzirom na to da sam se porodila pre dva meseca, trenutno ne odlazim u atelje da slikam, ali, kao što sam već napomenula, vrti se i vrti po glavi. Beba je još uvek mnogo mala da je ostavim duže samu, a da je vodim u atelje gde su jaka isparenja – nikako. Ipak, lagano i, malo po malo, osećam da mi se bliži povratak.
Šta bi poručila mladom kreativcu koji tek ulazi u umetničke vode?
Ako je to ono što te mori da moraš da radiš i želiš, to ćeš i raditi ne razmišljajući šta ćeš i kako ćeš sutra. Biće teških dana, nekad lakših, ali zar ne prolaze svi kroz taj put – bilo koji posao da je u pitanju? Ništa ne treba forsirati. Samo hrabro.
Fotografije: WANNABE Media
