Motivacione poruke, koje pišemo po stikerima i lepimo po frižiderima, okvirima monitora, po panoima koje sami sebi pravimo da se osnažimo, da organizujemo i mobilišemo svoje kapacitete, tipa možeš ti to i just do it, pružaju nam podršku i osnaženje onoliko koliko nas drži prvi zamah u rešenosti da nešto promenimo. Sve ostalo je sumorna disciplina. Uvođenje navike i usvajanje obaveze.
Veoma je važan taj zalet i treba ga iskoristiti. Samo ne treba da zamišljamo da će on da obavi posao umesto nas.
Ponekad je motiv želja da uđemo u one mršave farmerke, a ponekad potreba da spasemo dušu. A umemo da dignemo ruke i od jednog i od drugog.
Najjači motivi su oni koji se zasnivaju na potrebama.
Da li je moja potreba da smršam deset kilograma, ili je mršvaljenje posledica moje potrebe da živim zdravo, volim sebe i održavam telo, kao što bih održavala vozilo koje treba da mi potraje, bez obzira na datum proizvodnje?
Dok ne osvestimo potrebu, motivacija ne radi kako treba.
Smaknemo pet kilograma i radujemo se toliko, da osetimo kako treba da se častimo. Čokoladom. Prekršimo dijetu. Osećamo krivicu. Uhvaćeni smo u kolo slabosti, koje nas potiskuju i vraćaju unazad. Idemo ispočetka. U novi krug, pa da vidimo dokle ćemo dogurati. Hoćemo li pobediti slabost, ili će ona opet pobediti nas.
Ukoliko nas, međutim, strefi neki zdravstveni problem koji možemo da rešimo samo dijetom, ponašaćemo se drugačije. Odgovornije. Uplašićemo se za sebe, a strah će nam pomoći da prevaziđemo svaku površnu motivaciju i da se držimo potrebe. Da potrajemo.
Radićemo vežbe iako smo mrtvi umorni. Iako svaki put pomislimo, ma sad ću da uradim samo skraćeni program, na brzaka, padam na nos i ne mogu da se bakćem, više će mi prijati da se odmorim, nego da se još umorim vežbajući. I onda počnemo, gotovo rešeni da zabušavamo i ne da nam se. Nekako, kad smo već ušli u to, osetimo da treba da radimo kako treba, a ne kako nam je zgodno i koliko nas ne smara. I odradimo sve. I posle se osećamo dvostruko bolje, nego da smo zabušavali. I sutradan opet. Ista borba sa slabošću. Opet rešimo da zabušavamo. I setimo se kako smo i juče to isto rešili i kako smo se dobro osećali što nismo sproveli zabušavanje, nego odrađivanje. I opet odradimo sve što treba.
Tako upoznajemo mehanizme uma, koji pokušavaju da nas sabotiraju. Tako izlazimo na kraj sa slabošću. Naučimo da ne shvatamo ozbiljno podrivačke poruke želje za trenutnom ugodnošću i da ih ne poslušamo. Naučimo da ne slušamo svoje slabosti, nego svoje potrebe.
Naučimo da prihvatimo onaj deo sebe koji je slab. Poručujemo mu da ga poznajemo, priznajemo, prihvatamo. Legitiman je, ali ne prepuštamo mu vođstvo. To je suština discipline. Možda nemamo kapacitet da postanemo potpuni fanatik posvećenosti nečemu što predstavlja našu potrebu da se korigujemo, ozdravimo, spasemo i da u zanosu, sve pevajući i pucajući od rešenosti vozimo kao parna lokomotiva. Ali sigurno možemo svakog dana da pobeđujemo svoju slabost tako što ćemo je prepoznati i opredeliti se za dosadnu i napornu disciplinu.
Izvor fotografija: essentialparenting.com, runnersworld.com
