Često izgovaramo fraze kada nekoga želimo da utešimo ili ohrabrimo, znajući u samom trenutku dok ih upućujemo, da su besmislene. Nikada niko nije prestao da se nervira ili plaši, zato što smo mu rekli da to ne čini. Niti je nama ikada pomoglo da nas neko teši i ohrabruje uobičajenim frazama.
Osobu koja se nervira, ljuti ili plaši, nećete preusmeriti i umiriti, ako joj kažete da to ne čini. Jer na taj način joj poručujete da su njena osećanja neprihvatljiva, ili da vama smetaju i ne želite da se nosite sa tim. A to nikako nije podrška, niti umirivanje. Zato se ugrizite za jezik kad rečenica “nemoj da se nerviraš” pokuša da vam izleti iz usta i – ćutite. Ukoliko vam je jasno šta se dešava, možete reći “znam kako se osećaš” ili “potpuno te razumem”, ali ako ste zbunjeni, najbolje je da ćutite i sačekate da se osoba “ispuca”. Kada se naboj istroši, onda možete povesti razgovor, kako biste razumeli šta je izazvalo takvu reakciju.
U trenucima kada nekog preplavljuje slabost i strah pred situacijom sa kojom mora da se suoči, nećete ga ohrabriti tako što ćete mu reći da bude hrabar i jak. Jer to poručuje da je ta osoba slaba i kukavica i na taj način joj podsvesno upućujemo prekor, umesto ohrabrenja. Prihvatite osećanja slabosti koju neko ispoljava, bilo da se radi o suzama ili potpunoj dezorijentaciji i umrtvljenosti. Recite joj da ste tu za nju, da je razumete i ohrabrite je da se isplače i da uzme koliko joj god vremena treba za očajavanje, presabiranje i proživljavanje svojih osećanja. Snaga nije u negaciji slabosti, nego dozvoljavanju sebi da se slomimo, da bismo mogli ponovo da se sastavimo.
