Kada se u vezi udaljavamo i nezadovoljstvo se nagomilava, ne radi se uvek o toksičnim odnosima, ili o tome da nas partner ne razume i ne izlazi u susret našim potrebama. Ponekad je reč o tome da ne primećujemo obrazac po kome se lagano udaljavamo od partnera, kvarimo odnose i dozvoljavamo da se u našoj vezi stvore pukotine, koje će samo još više proširiti. Ako na vreme uočimo ova ponašanja, možemo da ih izmenimo i sačuvamo dobar odnos, umesto da dozvolimo da se uruši.
Preterana velikodušnost
Ako u vezi zauzmeš poziciju one koja se stalno žrtvuje, uvek ima razumevanja za partnerove potrebe, uvek nastoji da ispuni njegove želje i stavlja ga ispred sebe i svojih potreba i želja, partner će to pre ili kasnije početi da iskorišćava. Ne zato što je sebičan i nezainteresovan, nego zato što ćeš ga tetošiti i razmaziti i izazvati u njegovo detinjasto ponašanje, a ne muževno. Na kraju će on biti nezahvalni sebičnjak, kakav možda uopšte ne bi postao da si mu pružila šansu za jednakost – da si očekivala i tražila i raspravljala se oko stvari oko kojih nisi htela da se raspravljaš, pa si pravila ustupke. Ukoliko se ponašaš kao majka, imaćeš posla sa detetom, a deca su uvek nezahvalna – njima je normalno da ih neko mazi i pazi i da se žrtvuje zbog njih, a ako se to promeni i izostane, onda su ljuta i uvređena. Zato je potrebno da odnos bude ravnopravan – da ti možeš da se osloniš na partnera koliko i on na tebe, da on pravi ustupke kao što ih i ti praviš, a ponekad je potrebno i da temeljno raspravite neke stvari koje izazivaju nezadovoljstvo i koje vas udaljuju, da se ogolite i iskažete sva svoja osećanja, da se posvađate. Mir u vezi se ne kupuje ćutanjem i žrtvovanjem, tako se jedino stvara još nezadovoljstva i partner se udaljava.
