Ljudi romantizuju ljubav, uzdižu je na nivo zanosa, sile koja je jača od svega i koja sve pobeđuje. Verujemo da je ljubav svemoćna, da može prevazići sve teškoće sa kojima se borite u vezi, da može da pobedi sve nepravde sveta, da spasava i isceljuje. Na određenom nivou (onom najvišem, koji, kao ljudska bića ne možemo da dosegnemo) to je istina, ali na nivou odnosa, koji se ključno odigravaju između ličnosti (ega), a ne između duša, ljubav izneverava naša očekivanja. A onda smo skloni da razmišljamo fatalistički – ako odnos ne uspeva, onda to i nije ljubav. Ako treba sa nekim da budemo, ili ostanemo, ljubav će se postarati – ako se ne postara, onda „nije suđeno“.
Ali, to nije pitanje sudbine, nego pogrešnih stavova o ljubavi. Kada verujemo da nam je samo ljubav potrebna, zaboravljamo sve ono što suštinski podupire ljubavne odnose i bez čega oni ne mogu da funkcionišu u realnosti – poverenje, poštovanje, razumevanje, strpljenje, posvećenost, skromnost… Lakše je sav taj paket ljudskih napora, istrajavanja i iskušavanja prebaciti na „pleća“ ljubavi, jer ako je ljubav najmoćnija sila, što bismo se mučili i trudili, kad je sila uz nas?
View this post on Instagram
Samo što to nije istina. Osim ljubavi, neophodno je i sve ono što ide uz nju.
Ljubav ne rešava vaše probleme. Ljubav vas ne spasava od sebe samih. Ljubav ne hrani vaše iluzije – to radite vi, vaša očekivanja, vaš ego. Ponekad osećate kao da prevazilazite sve probleme u vezi samo zato što se volite, ali u stvari, možda uopšte ne prevazilazite probleme, nego trpite i zamišljate da to činite u ime ljubavi i da je to veoma plemenito od vas. Puštate da stvari prođu, jer ne želite da se svađate, zato što volite partnera. A zapravo propuštate priliku da postavite granice, isterate problem na videlo, suočite se sa njim i pronađete rešenje.
Opravdavate ljubavlju svoj strah od samoće, svoju emotivnu zavisnost i nesamostalnost, svoju nezdravu vezanost. Svašta se može prikrpiti ljubavi i ljudi to i rade – stalno i u ogromnim količinama. Dozvoljavaju da ljubav bude odgovor na haos u kome žive i veruju da prevazilaze prepreke, dok se zapravo, ništa ne menja, a toksični odnosi u kojima su nesrećni se produžavaju.
Ovakvi odnosi često izgore u sopstvenom plamenu i kad na kraju shvatite da ništa osim pepela nije ostalo, tek onda vam uspeva da pustite i da se povučete. A tada, govorite sebi da je ljubav prestala (jer je izgubila svoju moć da vas drži u iluziji), ili da to i nije bila prava ljubav (što je verovatno istina, jer ljubav ima mnogo oblika u ljudskim odnosima i nikako ne dospeva do tog ideala o pravoj ljubavi).
