Dešavalo mi se da me ljudi idealizuju – oduševaljavaju se, obožavaju me i posle se ohlade. I žene i muškarci. Kad shvate valjda da sam ljudsko biće, gorko se razočaraju. Stvarno mrzim da budem nečija projekcija i stvarno mi je neprijatno kad ne ispunjavam nečija očekivanja – ne zato što ih ne ispunjavam, nego zato što mi je grozan taj osećaj. Uvek se pitam šta sam učinila da me ti ljudi gledaju kroz debelu zamagljenu prizmu svojih zamisli o plemenitosti, dobroti, ljubavi, duhu, inteligenciji – iako znam da nisam učinila ništa.
Ja sam to što jesam, a oni su više voleli da me ne vide takvu kakva sam.
Znaš kakva sam? Plemenita, dobra, puna ljubavi, puna duha, inteligentna. Da li čovek treba da bude genije da bi shvatio da niko ne može da bude samo bolja strana sebe, osim ako nije svetac? Jer isto tako sam i sebična, manipulativna, uskogruda, uplašena, odsečena, glupava – skoro svakodnevno, mada sve kraće i kraće. Već sam u uzrastu kad mudrost preteže na svakom tasu svake vage, pa radije ne reagujem, ćutim i dajem sebi vremena da isprocesuiram – ako već nemam spontanu, odnosno, adekvatnu reakciju – nego što uskačem u akciju vođena impulsom i strašću. Malo sam naučila da razlikujem impuls od osećaja i da svoju strast uložim u ono gde sam u kontaktu sa osećajem, gde sam sigurna u sebe, ne zato što sam mnogo pametna i kompetentna, nego zato što sam sto posto prisutna u sebi. I zato što je ogromno, neprocenjivo i neopisivo uživanje osloniti se na svoj osećaj, biti siguran u sebe, biti uključen i delovati potpuno iz bića, iz središta, iz Izvora. Mnogo dobar trip, čak i kad je trip loš.
