Kad nekog tek upoznajemo, imamo šansu da mu pokažemo svoje najbolje lice. Nešto kao profesionalno fotografisanje – osvetljenje, pravi uglovi, plus dorada u fotošopu. Dobra fotografija izvuče najbolje iz modela. Osim što mu možda izvuče i dušu i prikaže zamisao i fantaziju autora, a ne odraz duha modela. Najbolja fotografija, umetnička, hvata i jedno i drugo. I duh modela i autorsku imaginaciju.
Ako smo umetnici svoje duše, ako poznajemo sebe, umećemo da pokažemo svoje najlepše lice, koje je istinito. Koje iznosi na videlo najbolje u nama. A to ne znači da će ono sakriti naše slabe i loše strane. Samo će ih zaseniti, tako da ostavimo dobar utisak.
Naravno da nećemo reći nekome sa kim prvi put razgovaramo da smo veoma neodlučni, a kad najzad nešto rešimo, onda smo nesavladljivo tvrdoglavi, da smo bolesno pedantni, sitničavi, uvredljivi. Otkriće to već i sam. A mi ćemo otkriti da je on u nekim stvarima potpuno nerazuman, kao dete, da se plaši insekata i da u paničnim trenucima ne ume da zadrži prisebnost. Ako budemo imali sreće da nekoga tako prisno upoznamo.
I zato je potrebno da se pokažemo iz najlepšeg ugla. Jer je to nešto čemu ćemo moći da se vratimo, što ćemo moći da potražimo i verovatno da pronađemo i kasnije, kad saznamo sve ono iritantno, dosadno, razočaravajuće i ružno.
Čar priče o tome kako smo se upoznali i zgotivili, nikad ne izbledi. Nikad ne zaboravljamo kako smo sreli nekog koga smo posle zavoleli i dobro upoznali. I nastavili da ga volimo. Možda se nismo spremali za taj susret, možda se čak dogodilo i nešto neugodno, ali nekome smo pokazali lice koje će zavoleti i nečiji osmeh nas je razoružao zauvek.
Momenat u kome nekome pokazujemo svoje pravo lice, ono po kome će nas uvek prepoznati, čak i kad nas iritantne, dosadne, razočaravajuće i tužne stvari udalje, neprocenjiv je.
Ostaje urezan u svesti, poput fotografije koju najviše volimo, uramljene u svetlost. Na kojoj smo mladi, bezbrižni, nasmejani, spremni za sve dobre stvari koje treba da nam se dese.
Ako imamo sreće, to naše lice poznaje većina ljudi oko nas.
Ako imamo sreće, nosimo ga svakodnevno i pokazujemo svima, kao da to uopšte nije neki redak dragulj koji se čuva za specijalne prilike.
Ako imamo sreće, to lice ostari sa nama tako da nikada ne zažalimo što smo ga izgubili.
Ako imamo sreće, to je jedino lice koje imamo.
